Izvor: Vostok.rs, 21.Feb.2025, 19:00
Dmitrij Trenin: Rusija igra na duge staze – i ulog je mnogo veći od Ukrajine
Autor: Dmitrij Trenin, istraživački profesor na Visokoj školi ekonomije i vodeći istraživač na Institutu za svetsku privredu i međunarodne odnose. Takođe je član Ruskog saveta za međunarodne odnose (RIAC).
Obnavljanje američko-ruskog dijaloga izazvalo je uzbunu, posebno u Zapadnoj Evropi, gde mnogi to vide kao potencijalno ponavljanje Jalte – veliku podelu sveta koja se dešava preko njihovih glava. Veliki deo komentara je preteran. Ipak, tempo globalnih promena se očigledno ubrzao. Izjave i postupci američkog predsednika Donalda Trampa, potpredsednika Džej Di Vensa i drugih ključnih republikanskih figura u poslednjih deset dana sugerišu da Vašington više ne pruža otpor uspostavljanju novog svetskog poretka, već pokušava da ga predvodi.
Ovo je dobro poznata američka taktika: kada se tok istorije menja, Amerika radije surfuje na talasu nego da potone. Trampova administracija ne pokušava da se drži raspadajućeg unipolarnog poretka iz posthladnoratovskog doba; umesto toga, ona preoblikuje američku spoljnu politiku kako bi osigurala američku dominaciju u multipolarnom svetu. Kako je državni sekretar Marko Rubio otvoreno izjavio, multipolarnost je već realnost. Vašington želi da bude primus inter pares – prvi među jednakima – umesto opadajuće hegemonije.
Novi globalni pristup Amerike
Trampova vizija Severne Amerike je jednostavna: od Grenlanda do Meksika i Paname, ceo region biće čvrsto povezan sa SAD, bilo kao deo njene ekonomske moći ili pod njenim vojnim kišobranom. Latinska Amerika ostaje produžetak ove sfere, a Vašington će osigurati da spoljne sile – poput Kine – ne steknu preveliki uticaj. Doktrina Monro ostaje živa u duhu.
Zapadna Evropa, međutim, predstavlja drugačiji problem. Iz Trampove perspektive, kontinent je kao razmaženo dete – previše dugo je bio privilegovan i suviše zavistan od američke zaštite. Novi stav SAD je jasan: Evropa mora da plaća svoj deo, i vojno i ekonomski. Tramp i njegov tim ne vide Evropsku uniju kao veliku silu, već kao slabu i podeljenu tvorevinu koja živi u iluziji da je ravnopravna sa Sjedinjenim Državama.
U međuvremenu, NATO se posmatra kao instrument koji je izgubio svoj prvobitni smisao – Vašington je spreman da ga koristi, ali samo pod sopstvenim uslovima. Amerika želi Zapadnu Evropu kao geopolitičku protivtežu Rusiji, ali nema strpljenja za ambicije EU o nezavisnosti.
Kina: Pravi protivnik
Dok Evropa ostaje iritacija, Kina je Trampov pravi fokus. Njegova administracija je odlučna da osigura da Peking nikada ne prevaziđe Vašington kao dominantnu svetsku silu. Za razliku od Sovjetskog Saveza tokom Hladnog rata, Kina predstavlja daleko veći ekonomski i tehnološki izazov američkoj superiornosti. Međutim, Tramp vidi priliku u multipolarnosti: umesto da se upusti u globalni Hladni rat, Amerika može da koristi balans snaga kako bi držala Kinu pod kontrolom.
Indija igra centralnu ulogu u ovoj strategiji. Tramp je već ugostio premijera Narendru Modija, signalizirajući spremnost Vašingtona da produbi ekonomske i tehnološke veze sa Nju Delhijem. Iako su se odnosi Indije i Kine donekle stabilizovali nakon prošlogodišnjeg sastanka Modija i Sija na samitu BRIKS-a u Kazanju, njihovo dugoročno rivalstvo ostaje. SAD nastoje da održe i prodube taj raskol, koristeći Indiju kao protivtežu Pekingu u Indo-Pacifiku.
Rusija u novom poretku
Ova šira geopolitička slika oblikuje najnovije promene u američko-ruskim odnosima. Tramp izgleda smatra da su njegovi prethodnici – Džo Bajden i Barak Obama – napravili ključne greške koje su gurnule Moskvu u zagrljaj Pekinga. Agresivno širenje NATO-a i izolacija Rusije sankcijama nenamerno su ojačali evroazijski blok koji sada uključuje i Iran i Severnu Koreju.
Tramp je prepoznao neuspeh Bajdenove strategije u Ukrajini. Cilj da se Rusiji nanese „strateški poraz“ – vojno, ekonomski i politički – nije ostvaren. Ruska ekonomija je izdržala bez presedana zapadne sankcije, njena vojska se prilagodila, a Moskva ostaje ključni globalni igrač.
Sada Tramp traži rešenje u Ukrajini koje bi zamrzlo trenutne linije fronta, dok bi troškove podrške Kijevu prebacio na Evropu. Njegova administracija takođe nastoji da oslabi veze Rusije sa Kinom, Teheranom i Pjongjangom. Ovo je prava logika iza Trampovog približavanja Moskvi – manje je reč o miru sa Rusijom, a više o pozicioniranju Amerike za dugu igru protiv Kine.
Perspektiva Kremlja: bez iluzija
Za Kremlj je pozitivno što je Vašington sada spreman za direktan dijalog. Poštovanje u tonu Trampove administracije oštro se razlikuje od Bajdenovog pristupa, koji je bio zasnovan na otvorenom neprijateljstvu i maksimalističkim zahtevima. Ipak, Rusija nema iluzija. Iako bi američko-rusko primirje u Ukrajini moglo biti na vidiku, širi dogovor je malo verovatan.
Tramp još uvek nema detaljan mirovni plan – bar ne za sada. Putin, s druge strane, ima jasne ciljeve. Njegovi uslovi za okončanje rata ostaju nepromenjeni: priznanje ruskih teritorijalnih dobitaka, garancije bezbednosti da Ukrajina neće ući u NATO, i prekid zapadnih pokušaja da destabilizuju Rusiju sankcijama i posredničkim ratom. Ovi zahtevi su i dalje neprihvatljivi za mnoge u Trampovoj administraciji.
Štaviše, Trampov tim deluje kao da veruje da je Rusija, oslabljena ratom, očajna za dogovorom. Ovo je pogrešna procena. Moskvi nije potrebno primirje – potrebno joj je rešenje koje će obezbediti dugoročnu bezbednost. Putin razume da su jedine garancije na koje Rusija može da računa one koje sama osigura svojom snagom.
Nema Jalte 2.0 – bar ne još
Oni koji se nadaju velikom sporazumu u stilu Jalte verovatno će biti razočarani. Neće biti hitne mirovne konferencije, niti će globalni poredak biti redefinisan jednim potezom. Međutim, novi svetski poredak se oblikuje.
Istorija se kreće brzo, a oni koji se ne prilagode, ostaće iza.
