Izvor: KMnovine.com, 04.Sep.2014, 01:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Buda je po nacionalnosti Ukrajinac
Zvanično izdanje Vrhovne Rade (parlamenta) Ukrajine „Golos Ukraini“ objavilo je još 2009. članak, u kome ukrajinski naučnik Valerij Bebik dokazuje, da je Buda imao ukrajinske korene. Po mišljenju ovog naučnika, Buda je pripadao skitskom/sakskom narodu Budina, koji je živeo u ІІ-І vekovima pre naše ere na teritoriji „Drevne Ukraine“.
...
(ili) ANTIČKI NACIZAM I NjEGOVA BEZBOŽNA DECA >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com <<
„Ime tog naroda se sačuvalo u imenima naselja Seredina -Buda (Sumska oblast), i Buda (kod Černigova)“, – piše naučnik. Po njegovim rečima, potomci Budina do danas žive na teritoriji Sumske i Černjigovske oblasti, a takođe i u bliskim njima beloruskim i ruskim zemljama.
Kako primećuje informativna kuća „Novi region“, to nije prvi podobni materijal Bebika, objavljen u novinama „Glas Ukrajine“. Ranije, na primer, on je tvrdio, da je Isus Hristos po poreklu takođe bio Ukrajinac.
Po podacima istoričara, Sidarta Gautama (Buda), koji je živeo u VII-VI veku pre Hrista, proishodio je iz poznate indijske porodice – njegov otac je bio car na južnim padinama Himalaja. U prevodu sa sanskrita „buda“ znači „onaj koji se probudio“.
www.lenta.ru
Tako su Ukrajinci još jednom dokazali tezu da nacionalna oblapornost mora imati svoje teoretsko opravdanje. Već je prevaziđena teorija o nadrasi, koja se bazirala na Darvinovoj teoriji evolucije i koja je poslužila Hitleru za ubijanje miliona ljudi. Novi nacizam bazira se na antičkoj istoriji pojedinačnog naroda.
Antička istorija je, ustvari, prostor za bezgraničnu manipulaciju i zbog oskudnosti podataka može se sve povezati i načiniti svakakva teorija. Baveći se antičkom istorijom, naučnici ili pseudonaučnici mogu dati mašti na volju i izmaštati najfantastičnije zaključke.
Antičku istoriosofsku intepretaciju svoje istorije imaju obično nacije trifrtaljke, tj. nacije koje su juče nastale, ili nemaju neku svoju istoriju da se pohvale. Naravno, odlučnu ulogu ovde igra kompleks niže vrednosti, i osećaj inferiornosti prema svojim susedima. Kao posledica toga javlja se i kompleks više vrednosti, kada nacija bez istorije ubedi sebe da je baš ona najstarija nacija na svetu.
Svi znate priču o Eriku i banani. Erik (tj. Kire) je običan prosečan dečko kojeg niko u njegovom kraju i ne primećuje. Ali, kada Kire (Erik) pojede bananu javlja se neverovatna promena, i Kire (Erik) postaje Bananamen, sposoban da prevrće solitere, ruši planine i leti brže od boinga.
Naravno, priča o Bananamenu je samo priča za crtani film, i ako bi neki Kire zaista pomislio da je Bananamen verovatno bi završio na psihijatriji gde bi ispitivali kakve to „banane“ on jede. Teško izvodljivo bi bilo ako bi cela jedna nacija morala da se podvrgava psihijatrijskoj analizi zato što je umislila da nahranivši se svojom pseudoistorijom može da leti.
Kompleks više vrednosti je jedan od načina kojim osoba sa kompleksom niže vrednosti može pokušati da pobegne od sopstvenih teškoća. Ta osoba pretpostavi da je superiorna onda kada nije, i ovaj lažni uspeh predstavlja kompenzaciju za osećaj inferiornosti koji ona ne može da podnese. Normalna osoba nema kompleks više vrednosti; ona čak nema ni osećaj više vrednosti. Ona ima težnju da bude superiorna na taj način što pokušava da bude uspešna; ali dotle dok je ova težnja iskazana radom, to ne vodi ka pogrešnim procenama, koje stoje u korenu mentalne bolesti. (Po Alfredu Adleru)
Nije, dakle, čudno što je ukrajinski nacizam našao za shodno da se naslanja na antičku istoriosofsku koncepciju koja ide dotle da Hrista i Budu naziva Ukrajincima. Antička istoriosofska koncepcija je prisutna, i te kako, na balkanskim prostorima, pa otuda i opasnost da se njene teorijske postavke iskoriste za stvaranje nacizma na Balkanu u 20. i 21. veku.
Antička istoriosofija postaje zvanična državna istorija kada se neka teorija pretvori u aksiomu. Kako je antika, zbog nedovoljnog broja podataka podesna za razne teorije i manipulacije, aksiome stvorene iz tih teorija mogu biti i pogubne. To nam na delu pokazuje stvaranje makedonske i albanske nacije. Makedonci bi pre da se turče nego da se srbe, a problem je nastao u momentu kada je neki Srbin iz Skoplja pojeo bananu koju su mu ponudili iz Vatikana ili iz Berlina i postao Aleksandar Makedonski. Isti problem je nastao kada je neki Ljatif iz Kačanika pojeo istu bananu i postao drevni Ilir.
Makedonci, koji kao narod nisu postojali do Štrosmajera i mešetarenja jezuita u Privardarju i unijatstva Goce Delčeva i braće Miladinov, i do zasedanja Komunističke Internacionale, i Iliri (tj. Šiptari) kojima su Austrija i druge zapadne zemlje u 18. veku počele da implantiraju u glavu misao da su baš oni naprasno Iliri, sada, imaju, po teoriji da su oni drevni narodi Balkana, apsolutno istorijsko pravo da široke prostore, koji su, opet po njima, uzurpirani od „došljaka“ prisvoje samo za sebe.
Ova uobraženost je danas najveći neprijatelj Pravoslavlja, osnov za nacističku mržnju prema drugim narodima. Ona se ogleda sa jedne strane, u divljanju „drevnih Ilira“ tj. Albanaca, nad pravoslavnim svetinjama i narodima koji ga okružuju, a sa druge strane, u autistični etnofiletizam i samouništenje Makedonaca koji mrze sve koji im ne idu uz dlaku i ne priznaju njihovu antičku superiornost. Rezultat te uobraženosti je da nova nacija Makedonaca postaje manjina u svojoj sopstvenoj državi i preseca svoje rodbinske veze sa svojim narodom i sa narodima koji bi im po definiciji trebalo da budu prijateljski, a u kojima vide svog najvećeg mrzitelja.
Kod Albanaca se teorije o Ilirima kao Šiptarima završavaju snom o „etničkoj Albaniji“, koja figurira kao politička ideja i u prvoj fazi bi trebalo da bude Albanija sa delovima teritorije Crne Gore, Srbije, Vardarske Makedonije i Grčke, a kasnije bi to moglo da ide i do Tokija.
Posledice antičke istoriosofije se ovde ne završavaju. Postoji još jedno polje antičke istoriosofije gde neki autori Srbe predstavljaju kao dominantnu naciju sveta, Isusa Hrista kao Srbina, a Pravoslavlje kao inferiornu religiju koja je nastala pod uticajem drevnog srpskog paganstva. Posledice ovakvog nacističkog stava su, opet, omalovažavanje Pravoslavlja i slavne hrišćanske i mučeničke istorije svoga naroda.
Na kraju, zapitajmo se da li u stvaranju jedne nacije postoji potreba za Božiji blagoslov ili je nacija zajednica ljudi koja treba da proždire zajednicu drugih ljudi, drugu naciju? Srpska nacija nije samo krv i meso, već je blagoslovena svojom Crkvom. Da je Božiji blagoslov na njoj pokazali su i mnogi sveti Srbi – rodoljubi, sve do sv. Nikolaja Ohridskog i Žičkog i sv. Justina Ćelijskog. Tako je i sa ruskom nacijom. Ogroman broj svetitelja Rusa je učio i propovedao kako se brani ruska zemlja ne deleći je na Kijevsku i Moskovsku Rus. Istovremeno, ne postoji nijedan svetitelj Makedonac koji je govorio o nacionalnoj posebnosti Makedonaca, niti postoji ijedan svetitelj Ukrajinac koji je govorio o nacionalnoj posebnosti Ukrajinaca.
Borci za „trojedinu Rus“ u oblasti Donbasa. Margarita Zejndler, pravoslavna Nemica koja se bori u Novorusiji za jedinstvo ruskog sveta. Odbrana Rusije, po njoj, odbrana je Pravoslavlja.
Ukrajinsku i makedonsku naciju kao i crnogorsku, neosporiva je činjenica, kao posebne nacije podržavali su Vatikan i Komunistička Internacionala, tj. sve sami Božiji protivnici. Ipak, i danas ima „pravoslavnih hrišćana“ koji žele da im pre Buda bude saplemenik i unijata Goce Delčev nego sveti Justin Ćelijski, Lavrentije Černjigovski i ostali Božiji ugodnici.
Pogledajte takođe: RUSI U SLAVJANSKU: -DRŽIMO SE REČI PROROKA, PROTIV NAS RATUJE VATIKAN
Pripremila ekipa Fb stranice „Pravoslavlje život večni“
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
