Izvor: B92, 05.Mar.2021, 11:37
Ubistva žena zavode kao samoubistva?
U Turskoj je u 2020. godini zvanično zabeleženo 300 ubistava žena.
Stvarni broj femicida verovatno je mnogo veći. Brojne žrtve se naime naknadno proglašavaju – samoubicama.
Stravična ubistva žena u Turskoj nisu retka. Često se dogodi da ti zločini šokiraju dobar deo društva. U kolektivno sećanje posebno se urezalo ubostvo 23-godišnje Sule Čet iz Ankare. Bilo je to u maju 2018. Tu mladu ženu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << najpre su u kancelariji silovala dva pijana muškarca, jedan od njih je bio njen šef. Nakon toga su je bacili kroz prozor.
Ti muškarci su kasnije policiji rekli da je Čet počinila samoubistvo. Iako je sudska medicina kod nje ustanovila slomljen vrat, povrede u analnom području i omamljujuća sredstva u krvi žrtve. Sve su to simptomi koji nisu baš uobičajeni kod suicida.
Sudski proces potrajao je pola godine, pratile su ga demonstracije i izrazi solidarnost žena – kao i velika količina izraza saučešća na društvenim mrežama. S uspehom: sud u Ankari prvooptuženog je osudio na doživotnu zatvorsku kaznu, a njegovog ortaka na skoro 19 godina iza rešetaka.
Grupe koje se bore za prava žena nadale su se tada da bi javni pritisak koji je tada nastao mogao na kraju da dovede do promene u društvu, i to transformacije koju ne bi podržavalo samo civilno društvo, već i tursko pravosuđe.
Ali izgleda da se od tada nije mnogo toga promenilo. I dalje ima slučajeva zataškavanja femicida, i to tako da se ubistva žena proglašavaju za samoubistva. Nedavno je mnogo pažnje izazvao tragični slučaj 35-godišnje Ajten Kaja iz južnoanadolske metropole Dijarbakir. Njeno mrtvo telo pronađeno je u njenoj kući. Leš je visio na konopcu.
Istraga je došla do zaključka da se radi o samoubistvu. Državno tužilaštvo je „zatvorilo“ slučaj. Ali članovi njene porodice nisu s time hteli da se pomire. Sumnjali su da se radilo o ubistvu, zato što su u zvaničnim dokumentima naišli na čitav niz oprečnih informacija i raznih nedostataka. U izveštaju o autopsiji uopšte nije zabeleženo vreme u kojem je nastupila smrt. Osim toga, ona je po čitavom telu imala modrice, što su dosta neobični simptomi za smrt vešanjem. Uprkos tim i drugim indicijama, Državno tužilaštvo usprotivilo se ponovnom otvaranju slučaja i pokretanju nove istrage.
Pravnica Gurbet Gozde Engin iz ženskog udruženja „Rosa“ kaže da su u roku od četiri nedelje nakon tog slučaja još četiri žene stradale na sličan način – a Državno tužilaštvo je i u tim slučajevima sve stavilo ad akta. „U smrtnim slučajevima žena kod kojih postoje sumnje da se radilo o samoubistvu, moralo bi da se omogući da se istraga usmeri i u drugom pravcu. Nije samo ubistvo zločin, zločin je i kad se femicid proglasi za suicid.“
Hatidže Čoruk iz udruženja „Dom ženske kulture“ smatra da se radi o odgovornosti kompletnog turskog pravosuđa: „Moramo biti više sumnjičaviji, nepoverljivi uvek kada se neki femicid klasifikuje kao suicid. Sve češće se radi samo o pokušaju da se prikrije ubistvo žene.“
Lejla Sojdinč iz istanbulskog ženskog udruženja „Fondacija za skloništa za žene“ takođe uočava strukturni problem u Turskoj: „Pravosuđe u kojem dominiraju muškarci dovodi do toga da se mnogi zločinci nikada ne kazne“. Počinioci mogu da budu prilično sigurni da će izbeći pravni progon, pod uslovom da simuliraju samoubistvo žrtve, dodaje Sojdinč.
Akcije na društvenim mrežama koje se bave tim problemom, odnosno angažovane ženske grupe, povećavaju pritisak na službene institucije. A vlada u Ankari i tursko pravosuđe ovaj problem su dugo vremena prećutikivale.
Do sada se ne uočava politička volje za održivim rešenjem u cilju okončanja nasilja nad ženama. I to uprkos činjenici da je organizacija „Zaustavićemo ubistva žena“ u prošloj godini registrovala 300 ubistava žena. Čak 171 slučaj dobio je oznaku „sumnjiv“, među njima su i navodni suicidi. Mnoge Turkinje sada se nadaju da će se situacija popraviti zahvaljujući Istanbulskoj konvenciji usvojenoj 2014, kojom se zemlje koje su je ratifikovale obavezuju da će se aktivno boriti protiv nasilja nad ženama. Turska je taj sporazum ratifikovala pre pet godina, a usvojen je i jedan zakon kojim se (barem na papiru) garantuje bolja zaštita žena.
Ali u praksi se, kako tvrde kritičarke i kritičari, uopšte ne sprovode pravne norme Istanbulske konvencije. Oni dodaju da se nije počelo ni sa sprovođenjem zaštitnih mera, odnosno instrumenata pomoći ženama. Nasilje i diskriminacija žena, kako tvrde kritički glasovi, može da se spreči samo ako i pravosuđe i organi krivičnog gonjenja zaista u praksi počnu da primenjuju Konvenciju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
.jpg)
