Izvor: Vostok.rs, 29.Mar.2016, 15:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajna policija Srbije tokom 19. veka
U ovim krajevima nikad nije manjkalo raznih uhoda, špijuna, doušnika, svega onoga što bi se uljudno nazvalo "političkim poverenicima". Tako je bilo i tokom celog 19. veka. Srbijom i Beogradom špartali su, još od vremena Prvog srpskog ustanka, austrijski, turski, francuski, engleski špijuni. Nije bila retkost da neko bude i dvostruki, pa i trostruki agent. Namnožilo se raznih "putnika" iz evropskih zemalja, koji su cunjali okolo, pažljivo gledali i slušali, stalno nešto crtkali i zapisivali. Većinu su bili oficiri u svojim zemljama, dok bi se ovde izdavali za naivne putopisce, koji su, jel`te, nekako vrlo vešto crtali topografske i svake druge karte, prikupljali podatke o vojsci, narodu i svemu ostalom. Sve do života i delanja"presvetloga kneza".
Onda se i sam knez Miloš Obrenović dosetio da može da iskoristi ta strana iskustva. Posebno što domaćeg kadra voljnog da skuplja bezbednosne podatke nikad nije manjkalo. Po Beogradu su se rastrčali novi poverenici, ovaj put kneževi, koji su slali detaljne izveštaje o svim mogućim i nemogućim događanjima i pojavama u varoši, mesnim Turcima, a posebnu pažnju obraćali su na takozvane političke smutljivce i neprijatelje srpskog kneza. Svi prikupljeni podaci slivali su se Milošu, da zna šta mu ko misli.
Tako je već tokom prve vladavine (1817–1839) čestiti knez osnovao jedan naročit činovnički položaj: tajni policajac. On je bio zadužen isključivo za praćenje rada kneževih neprijatelja po Beogradu i Zemunu. A to praćenje značilo je čitanje pisama i svake druge prepiske, kao i proveru kretanja onih koji bi se drznuli da nešto rovare protiv kneza.
Odeljenje za poverljive celji
Sem što je nasledio oca na čelu Srbije, Mihailo Obrenović preuzeo je i njegove zamisli o radu s "državnim neprijateljima". Tada su se u Beogradu našle sve vrhovne državne i verske ustanove, na čelu sa knezom. Za njegovu ličnu bezbednost i zaštitu odgovarao je glavom upravitelj varoši, kao najviši policijski zvaničnik na području prestonice. Za vreme druge vladavine kneza Mihaila (1860–1868), ovaj posao obavljao je Nikola Hristić. Iskusni birokrata je vrlo brzo organizovao sopstvenu tajnu policiju. Mreža se sastojala od nezvaničnih doušnika, slugu i sluškinja po domovima beogradske više klase. A kako sluga čuje razne stvari, to sve zapamti i javi gde treba. A Hristić samo skladišti podatke, sve dok mu neko ne nagazi na žulj. Onda isplivaju podaci koje je neka sluškinja negdee čula, videla, a nije smela. Sasvim slučajno, naravno. Čak je i austrijski diplomata Benjamin Kalaj, inače i sam špijun od formata, ushićeno izjavio da Hristić "vodi unutrašnje poslove gvozdenom rukom i stvorio je zadivljujući sistem špijunaže".
Za vreme Mihailovog naslednika Milana tajne mreže doušnika su procvetale. Čim se 1872. godine proglasio punoletnim, on je shvatio da nema previše poverenja u delotvornost i odanost zvaničnog policijskog aparata. I, šta će drugo, nego da organizuje svoje službe. Tako se sve udvaja, pa u nekom trenutku u Beogradu radi nekoliko zasebnih sistema nadzora. To je dovelo do toga da Jovan Avakumović, upravitelj varoši, ličnost zvanično zadužena za zaštitu srpskog kneza, bude vrlo neprijatno iznenađen činjenicom da u Beogradu već duže vremena postoje nekakvi tajni agenti u službi mladog kneza.
Ovi su operisali tako tajno i nezavisno od takozvane obične policije, da je Avakumović za to saznao tek kada je neko od Milanovih agenata došao u sukob sa redovnom policijom i odmah se pozvao na svoja ovlašćenja, Avakumovićevi panduri su se povukli, ali su izvestili nadređene. Knezu Milanu kao da ovo nije bilo dovoljno, pa je tokom cele vladavine stvarao nekoliko mreža poverenika, kombinujući njihova saznanja sa onim dobijenim od regularne srpske policije. Biće da se najviše plašio Ohrane, tajne policije Rusije koja nije nimalo blagonaklono gledala na Milanovo očijukanje sa Austrijom i samo se spremala da mu napravi neku zvrčku. Kako su se u tome dokazali nebrojeno puta, to je Milan umnožio svoj obaveštajni i kontraobaveštajni aparat.
Kad je, tada već kralj, Milan odstupio sa prestola 1889. godine, nastalo je i malo zatišje u radu dvorske policije. Nije potrajalo, pošto se bivši kralj vratio u Srbiju 1894. godine. Zajedno sa sinom, kraljem Aleksandrom, nastavio je da obnavlja aparat. Na samom kraju 19. veka dolazi do nečeg neviđenog. Posle Ivanjdanskog atentata 1899. godine, režim, koji je do tada decenijama poricao postojanje bilo kakvih špijuna, lične obaveštajne službe i sličnih divota, po prvi put dolazi do obznanjivanja postojanja tajne policije. Te 1899. godine osnovano je "Odeljenje za poverljive celji" pri Ministarstvu unutrašnjih dela. Za razliku od uobičajene prakse, ovo je obznanjeno na sva zvona, u pokušaju da se politička javnost malo smiri. Verovalo se da će protivnici poretka malo da se zamisle pre nego što počnu da rovare, kad već pouzdano znaju da postoje tajni policijski agenti koji će pratiti i `apsiti svakog ko radi protiv dinastije. Po prirodi stvari, na čelu je stajao ministar, tada Đorđe Genčić, kasnije jedan od vođa zavere znane kao Majski prevrat, 29. maja 1903. godine.
Pravila o tajnoj policiji
Za divno čudo, ovaj ogled nije potrajao. Odeljenje je ugašeno već sredinom naredne godine. Kad je Aleksandar Obrenović objavio da će za suprugu uzeti bivšu dvorsku damu Dragu Mašin, pala je vlada dr Vladana Đorđevića. Sa njom i "Odeljenje za poverljive celji". A kako se kolo sreće okreće, to su ubrzo posle ovog obrta za glavne protivnike režima oglašeni sam Đorđević, Genčić i drugi. Društvance označeno kao vatrene pristaše bivšeg kralja Milana Obrenovića, koji se nije slagao sa sinovljevom odlukom. Zato je Aleksandar shvatio da je krajnje neophodno da stvori sopstvenu mrežu tajnih agenata. Oni očevi teško da su mogli da mu sačuvaju glavu, naprotiv. Vrlo rado bi je videli na panju.
Tako je Uprava varoši Beograda dobila poverljivi akt nastao u kancelariji Ministra unutrašnjih dela septembra 1900. godine. Predlagač je bio sam ministar Lazar Popović, koji je od sudije u Smederevu, preko prvostepenog sudije za grad Beograd, stigao do predsednika prekog suda za suđenje atentatorima na kralja Milana 1899. godine, sve po želji dvora. Znači, osoba od velikog poverenja. Ovaj dopis zapravo je nacrt o osnivanju, organizaciji i zadacima posebnih policijskih agenata za područje Beograda. Glavni zadatak tog, novouspostavljenog, petog odeljenja Uprave varoši, bio bi rad na sprečavanju protivdinastičkih pojava i zaštiti bezbednosti kralja i njegovog doma. Drugim rečima, ministar je hteo da birokratizuje doušnike. A šta piše u tom dokumentu?
Akt pod imenom "Pravila o tajnoj policiji" pisan je suvim policijskim rečnikom. Agentima se dodeljuje zanimljivo ime: potajnici. Neobično je to što su do tada u policijskom rečniku potajnicima nazivani lovci na ucenjene hajdučke glave, odnosno lica koja nisu policajci. Najčešće se radilo o ljudima koji bi za novac prihvatili obavezu da za nagradu pronađu i likvidiraju određenog hajduka. Taj odmetnik bi im uglavnom bio komšija, rođak, ponekad i kum. Ko će koga, nego svoj svoga? A i od nečeg mora da se živi. Biće da je ministar mislio da tu svetlu tradiciju prenese i u gradsku sredinu.
Šta rade oni koji ne rade?
Tajna policija bila je pod starešinstvom Upravnika varoši Beograda. On određuje i starešinu, i to među činovnicima Uprave koji se naročito ističu privrženošću poretku. Propisane su tri klase potajnika, i to sa prilično dobrim platama, od 1.000 do 2.000 dinara. A ako bi se agent naročito istakao, dobio bi, po nahođenju upravnika, novčanu nagradu.
Dalje, striktno je naznačeno da javnost nikako ne sme da sazna ko je potajnik. Ako bi se slučajno saznalo, taj je leteo iz službe. A i u čemu bi bila svrha tajnog agenta za koga svi znaju?
OBRENOVIĆI NA METI
Obrenovići su često bili na meti atentatora, pa možda i sa te strane može i da se razume pokretanje tajne policije. Protiv Miloša su se dizale bune, tokom prve vladavine po jedna na četiri godine. Mihailo je stradao u atentatu 29. maja 1868. godine, prilikom šetnje Košutnjakom. Ipak,"rekorder" je svakako Milan, koji je tokom 1871. godine dva puta bio na meti. Prvi pokušaj, poznat kao "Terazijska bomba" desio se kad je knez u kočijama pošao ka pozorištu, a onda je odjeknula bomba ukopana u blizini stare Terazijske česme. Kako je bila male razorne moći, po varoši je krenula priča da je to organizovao Milivoje Petrović Blaznavac, jedan od namesnika, a sve kako bi mladom knezu dokazao da ne može da vlada sam. Usledio je slučaj poznat kao "Smederevski nameštaj", kada je Milan zamalo završio pretesterisan u poljskom toaletu. Sreću, oko i ruku okušala je i Jelena Ilka Marković, udova pukovnika Jevrema Markovića, streljanog zbog učešća u Topolskoj buni. Ona je 11. oktobra 1882. godine pucala na Milana u Sabornoj crkvi, ali je promašila. Bivši vatrogasac Đura Knežević okušao se 24. juna 1899. godine u blizini Kalemegdana. Kralj Milan, tada komandant stajaće vojske, preživeo je i ovaj pokušaj. Za napad su optuženi radikali. Konačno, kralj Aleksandar ubijen je u Majskom prevratu i taj 29. maj pokazao se koban po Obrenoviće, koji su kao dinastija prestali da postoje.
Posebno je naznačena glavna dužnost potajnika, i to na nekoliko mesta, za svaki slučaj. Prva i osnovna, da prate i hvataju sve koji su radili na prevratu u zemlji, ili, ne daj bože, protivu kralja. Posle toga, ako stignu, mogu da `apse i one koji remete red i mir u prestonici, bundžije, a tek na kraju, i to tek ako im baš bude pred nosom, da preduprede zločine poput ubistva, krađe, paljevine i drugo tome podobno. Sem što moraju da prate i hvataju narečene, valjalo bi i da saznaju javno mišljenje u gradu.
Tu su i stranci, koji su sami po sebi sumnjivi, pa ima da se pripazi i na njihovo bavljenje i kretanje po hotelima i gradu. Da bi se to sprovelo u delo, svaki potajnik mora da vrbuje osoblje tih hotela. Svi rade za sve. Sumnjivaca ne manjka, pa posebno mora da se pripazi šta rade kockari, lopovi, bivše zatvorske ptičice, a posebno oni "koji se u prestonici nalaze, pa nemaju nikakvo zanimanje, a lepo žive i dosta troše". Šta bi drugo neko takav mogao da bude, osim špijuna i protivdržavnog elementa?
Crni fondovi
Po tom aktu, potajnik je imao da bude snabdeven kartonom, na kome će, uz svojeručni potpis upravnika grada, stajati da je imalac karte potajnik, u službi uprave varoši. A ako bi je nekome pokazao, taj ima da "sljeduje njegovom pozivu". Pa nek` neko kaže da je ljubav prema službenim legitimacijama nastala u poslednjih nekoliko decenija. Doduše, piše i da se karton pokazuje samo u slučaju velike i važne potrebe, ali, kako živ čovek da se uzdrži da u kafani ne maše takvim ovlašćenjima?
Pored kartona, u slučaju potrebe, potajnici sa sobom nose i revolver. Ovo im obezbeđuje Uprava, a za odelo neka se snalaze sami. A u tim odelima ima da rade vešto, tajno, obazrivo, da ih niko ne pozna i ne primeti. Kad nešto nanjuše, otpočinju potragu, koja ne sme da se prekida sve dok se sve iscrpno ne izvidi. I sve da provere, pa da jave gde treba. Upravniku varoši, naravno. Ako se slučajno desi da nalete na neki zločin koji će se izvršiti ili je već izvršen, potajnicima je naređeno da se ne petljaju, nego da obaveste redovnu policiju. Tek ako ovi ništa ne preduzimaju, potajnik sme da se otkrije. Ali i ne mora. Ima ko će da se bavi tim sitnicama, kao što su ubistva.
Kako neprijateljski elementi nikad ne miruju, potajnici mogu da putuju i van Beograda. Sve uz plaćene putne troškove. A ti putni troškovi, kao i svi izdaci, vrše se bez kvite. Kao u svim tajnim delatnostima, od kad je sveta i veka, što manje računa i pisanih tragova. Novac je obezbeđen iz partije budžeta za poverljive policijske troškove. Što bi se danas reklo, crni fondovi.
S druge strane, kako bi se i izdavali računi, kada lica koja stupe u službu potajničku gube svoj identitet? Pravo ime i prezime biće poznato samo upravniku varoši. Umesto imena, potpisivaće se brojem, a tako će se voditi u svim spiskovima. Svakako, određeni su i uslovi za te ljude-brojeve. Moraju da budu srpski podanici, pismeni, vrlo dobrog i neporočnog vladanja, zdravi duševno i telesno i, što je najvažnije, da vrlo dobro poznaju Beograd, njegovo društvo i sav javni život. Odanost kralju se podrazumeva.
Ceo taj plan bio je lepo razrađen. Međutim, do osnivanja odeljenja nikad nije došlo. Nastavilo se sa upotrebom klasične tajne policije, bez formalnih obeležja, pisanih tragova i bilo kakve čvrste strukture. I to je potrajalo sve do kraja režima Obrenovića. Posle prevrata 1903. godine najveći broj podataka vezanih za doušnike je nestao. Oni koji su se dokopali vlasti poplašili su se da se ne otkrije i njihova upletenost u rad povereničkih mreža, pa su arhive uglavnom uništene. Ipak, pretekao je ovaj veoma zanimljiv dokument, koji je pre nekoliko godina u Arhivu Srbije otkrio istoričar Vladimir Jovanović. Sjajno svedočanstvo da se kroz vekove malo šta menja pod kapom nebeskom.
Priredio Nemanja Baćković
Ilustrator: Milan Ristić,
Zabavnik
