Izvor: Vostok.rs, 11.Avg.2016, 19:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija je zelena grana - putopis čuvenog bajkopisca
Krajem maja 1841. godine tridesetpetogodišnji Danac Hans Kristijan Andersen dao se na daleke pute. Posle uspeha njegovog autobiografskog romana „Improvizator”, koji se najvećma temeljio na putovanju po Italiji, rešio je da se otisne dalje. A u to vreme, takav, najegzotičniji zamisliv put, značio je smucanje po zemljama Orijenta, najčešće Turskoj. Tako je i bilo. Kasnije je svoje utiske i doživljaje objavio u knjizi „Pesnikov bazar” izdatoj 1842. godine u Kopenhagenu, a mi ovde ukratko prenosimo delove
Andersen se obreo u Istanbulu. Tu je dobio priliku da vidi ono o čemu je do tada mogao samo da čita u brojnim putopisima i hronikama. Na primer, derviški obred. Opčinio ga je njihov neobičan kružni ples u stanju mističke ekstaze. Toliko, da je morao da ga ovekoveči na crtežu. Dalje ga je put vodio do Atine, gde je mogao da se divi spomenicima drevne, ali i savremene Grčke. U Bugarskoj se ukrcao na brod koji je plovio uzvodno, Dunavom, pod sigurnom rukom kapetana Marka Dobroslavića. Doduše, u toj ruci je počesto umeo da bude i bič. Andersen je ostavio zapis da je kapetan umeo da se ponaša prema mornarima kao prema psima, Bez obzira na to, obožavali su ga. Delovalo je kao da su spremni da skaču preko palube, samo ako kapetan to zatraži. Putnici su se zbližili s Markom koji je sa mora nekako uspeo da stigne do Dunava.
I tako, Dunavom, uzbrdo, sve do mesta na kome reka pravi granicu između Bugarske i Srbije. O potonjoj je Andersen pred put čitao koješta. Sada je mogao lično da se uveri.
Gusle kao violina
Sa palube mu je izgledalo da je cela zemlja jedna velika hrastova šuma. Srbi obožavaju drveće. Govorili su, ko god iseče drvo, kao da je ubio čoveka. A čuo je i da ljudi više cene drveće od žena. Onih žena koje su uvek na dnu društvene lestvice, koje ostaju u kućama, čekaju muževe da se vrate iz šume ili iz vojevanja. Onih koje uvek sede na dnu sofre. Tako je bilo u seljačkoj kolibi, isto kao i u prinčevskoj palati, po Andersenu, odnosno kneževom konaku.
Sa palube je video granične karaule. Na vlaškoj strani bile su kućice od blata, bez prozora. Na bugarskoj obali, crna kuća od kamena Andersena je podsetila na trap za krompir, samo na površini. A na srpskoj, lepa kućica sa crvenim krovom. Vojnik, graničar, delovao mu je kao pola vojnik, pola čobanin.
Dok je posmatrao graničara i zemlju iza njegovih leđa, setio se srpskih pesama. Delovalo mu je da su pesme na usnama naroda brojne kao lišće u šumi. Onoj šumi koju Srbi toliko vole, kao što Švajcarci vole planine. Kao što Danci vole more. Čak i knjaz Miloš deputacije prima isključivo pod krošnjom drveta. Za Srbe je drvo i palata pravde! Mladenci se venčavaju pod njim. A kad zagusti, drvo takođe učestvuje u borbi protiv neprijatelja, poput kakvog diva. Nije da je jedan Turčin nestao u šumama, da ga više nikad ne nađu. Andersen je Srbiju uporedio sa zelenom granom na osmanskom stablu. Samo što je ta grana bila sve zelenija, a drvo sve trulije. Nije daleko dan kada će grana otpasti i pustiti sopstveno korenje. I postati možda najlepše drvo u Evropi.
Na brod se ukrcala i neka devojka, Srpkinja. Nagnuta nad ogradom, izdvojena od ostatka društva, nešto je tiho pevušila. Andersen je zamolio nekog da mu prevede pesmu, da bi dobio objašnjenje da je neprevodivo, a devojka opeva čežnju za mladićem koji je negde daleko. Objašnjavaju mu da je knjaz Miloš godinama unazad izdao naređenje da se skupljaju narodne pesme. A u srpskim kućama, gde počesto živi više naraštaja, ali pod paskom starešine, koga biraju među sobom, obavezna je i violina. Biće da su u pitanju ipak bile gusle. Pogotovo kad je napisao da svako malo neko dohvati tu „violinu” i opeva herojsko doba srpske prošlosti. Doba Stefana Dušana, Korbelica, kako je Andersen razumeo Obilića, i Janka Hunjadija.
Saraori, burlaci sa Dunava
Sledećeg jutra prošli su pored turske tvrđave Fetislam. Tvrđava mu deluje nekako jadno, poluobrušena kula, s turskom posadom koja sedi na bedemima i puši. Dim duvana vije se kao da se nešto zapalilo. A posle Fetislama, danas Kladovo, ili Glađovo, kako ga Andersen zove. Tu se putnici i roba prekrcavaju na manji brod, jer je pred njima možda najopasniji deo Dunava, Gvozdena vrata. Jake struje i virovi čine ovaj deo vodotoka praktično nemogućim za plovidbu. Mnogi su brodovi i razna plovila nestali u kovitlacu i sada spavaju na dnu moćne reke.
Kapetan je stajao na pramcu brodića koji je uz struju vuklo pedesetak Srba. Sve sa konopcima i čeličnim lancima preko ramena, prtili su nekom stazicom na obali i vukli brod. Kad bi se staza suzila toliko da ljudska noga nije mogla da prođe, a kamoli da vuče brod, niotkuda su se stvorili čamčići. Sada bi se oni koji su vukli brod pretvorili u veslače. Konopci vezani oko pojasa, oni veslaju iz sve snage, a brod lagano uzvodno. Andersen se divio veštini saraora, kako su se nazivali ovi tegljači. Vešto su u malim čamcima izbegavali virove i opasna mesta. Onda bi u trenutku iskočili na obalu i opet dohvatili konopce.
A onda je nastupio najopasniji deo. Svi putnici iskrcali su se na obalu, a na brodu ostali samo kapetan i dva mornara. Andersen je to video ne kao bekstvo od opasnosti, nego kao zov šume. Iako u pratnji srpskih vojnika još od Kladova, koji su strogo vodili računa da se neki stranac ne pogubi, zanet lepotom predela, Andersen nije mogao da odoli a da ne ubere neko cveće. Takve bukete nikad nije video. Ako su slučajno usput i naišli na neke čobane, ovi bi ili utekli ili bi ih gledali sa pristojne udaljenosti. Tu su doprinos dali i vojnici koji su drekom terali domaćine. Nema šta da prilaze retkim zverkama, strancima.
I tako, u veselju i dobrom zdravlju, nogu pred nogu, sve berući cveće, dok se kapetan znojio i gledao da, ako je ikako moguće, ne slupa brod o neke stene, dođoše do kraja najopasnijeg dela Dunava. Malo kasnije naišli su na tursku tvrđavu Oršavu, sedište paše. A tamo, karantin, nekoliko dana. U karantinu su uspeli svi redom da se porazboljevaju, teško da su mogli da spoje više od sat vremena bez trčkanja „sproću sebe”. Neki tamošnji doktor prepisao im je „medicinu”. Andersen je lek opisao kao nešto što je sigurno dobro za vlaške konje, ali teško za ljude koji pate od nevolja sa stomakom. Ipak, nema druge nego da se popije. Pa odmah za medicinom, jaka crna kafa. Konjski lek ili ne, tek, delovao je. A i ona kafa je pripomogla. Još nekoliko dana u karantinu, pa dalje na vodu.
Roze suze
Prolaze Drenčovu, pa Kazan. Da sve bude do kraja šaroliko, ukrcavaju se i neki Cigani. Jedna gata Andersenu, srebro će mu se pretvoriti u zlato, svi prihodi će porasti. Očigledno, priča naučena da zadovolji dokone engleske bogataše na proputovanju, a ne skromnog danskog pesnika.
Na srpskoj strani mogli su da vide nekakav put i nešto uklesano u steni. Objasnili su im da su to ostaci puta u steni, koji je sagradio rimski car Trajan. A to uklesano je čuvena Trajanova tabla, u slavu pohoda protiv Dačana. Ali, tu reka opet postaje opasna. Moraju da se iskrcaju i nastave kočijama. Na nesreću, onaj rimski put nije prohodan kao u davnašnja vremena, pa je Andersen opet svedočio veštini i snazi srpskih saraora, koji su vukli brod kao da je reč o nekom čamčiću. Sve uzvodno, protiv struje.
U jednom trenutku kočija je morala da prođe pored saraora. Oni su se pribili uz ivicu puta, Andersenu se činilo da će svi zajedno da se sruče u Dunav. I tako pribijenima, kočija je prošla na nekoliko centimetara od nogu. Malo li je njih ostalo bez nogu na taj način, kroz godine.
Vožnja kočijama kroz obožavane šume, ima li čega lepšeg? Ipak, kratko je trajalo, pa su se ponovo ukrcali na brod. Prolaze pored tvrđave koja stražari nad rekom. Gobulaca ili Golubac. Andersen je negde načuo da je samo sto godina unazad to bio dvorac pljačkaša. Romantičarski je zamišljao bezobrazne pesme i divlje kucanje peharima, tako da se sve orilo niz Dunav. Onda, Stara Palanka. Sad su već plovili znatno brže, a prizori uz reku pomalo su počeli da zamaraju Andersena, čoveku se pridrema od zveranja u tolike šume.
Negde pred Semendrijom ili Smederevom uhvatila ih je oluja. Dunav se uzvitlao, voda vrila, sve je podsećalo na more. Ipak, imao je vremena da osmotri tvrđavu dok se naginjao preko ograde i u reku sručivao sve što je danima jeo. Onako zelen, primetio je dva turska vojnika koji sede na jednoj od mnogih kula. Zveraju oni, zvera Andersen. Pomislio je da su jedina živa bića na ogromnoj građevini. A posle tvrđave, ukazao se grad. Isticao se samo mali drveni minaret, okrečen u belo.
Sledeće odredište bilo je Pančevo. Mesto u kome je običaj da svi živi slikaju sami sebe. Mlado, staro, bogato, siromašno, svi rade autoportrete. Bar su tako Andersenu rekli. Čak i žene, kad plaču nad nekim srceparajućim romanom, rone roze suze. Valjda od one boje.
Oceubistvo na obali
I konačno, Zemun. A s druge strane, Beograd. Pristali su u ranu zoru. Andersen je video da je zemljište u okolini ravno, a na nekoj livadi prema Beogradu stražarnice. Podignute na kolje. Za svaki slučaj, ako Dunav naraste. Iza njih se nazirao Beograd, okupan jutarnjim suncem. Tvrđava, sa džamijom, stoji navrh obale. Grad se spušta na Dunav i Savu, dok je s druge strane šuma. Opet šuma. Posebno se ističu minareti čak četrnaest džamija. Objasnili su mu da je jedan deo grada i dalje turski, dok se Srbi drže u drugom. I ne mešaju se. Od svega, Turcima je ostala samo tvrđava.
Setio se da je tu stradao i kolega mu pesnik, Riga od Fere. Setio se njegove smrti, kada su ga Turci presekli nadvoje. Na istoj toj tvrđavi, 1815. godine, na kolac je nabijeno 630 Srba. Onih koji su se predali, uz obećanje da će biti pošteđeni. Jedan od mučenika poživeo je sedam dana.
Ispod tvrđave, kula, Nebojša. Andersen je dao i značenje reči, „ne boj se”. Gotovo da je mogao da oseti mračnu istoriju ove kule sa koje su tela pogubljenih bacana u reku. I sa daljine, iz Zemuna, pesnik je osetio kao da ga kula davi. A onda mu je pogled opet skrenuo na šume.
Baš one kroz koje je bežao Crni Đorđe, potonji prvi ustanik Srbije. U pratnji ostarelog oca Petronija izbili su na obalu. Sin je hteo da pređu Savu i spasu se u Austriji, dok otac ni po koju cenu nije hteo da ostavi rodnu grudu. Pa ako treba da se gine, da ginu na svojoj zemlji. Molio je sina, preklinjao, iako je ovaj hteo da ga stavi na krkače i prepliva reku. Đorđe se lomio između sinovske poslušnosti i slobode. Tada su iz blizine odjeknuli urlici Turaka i Bosanaca. Starac ni po cenu života nije hteo preko, pa je sin tražio blagoslov. Otac je razdrljio košulju, isturio grudi. Sin je pucao pravo u srce. Da Turci ne skrnave leš, oca je bacio u reku i preplivao na drugu stranu. Andersenu se činilo da talasi još pričaju o ovome, a šuma samo potvrđuje.
Novac propran u sirćetu
Između Zemuna i Save nalazila se poljana, baš pred Beogradom. Tu je bila neka vrsta pijace. Neka vrsta, zato što dva reda palisada i rovova, jedan naspram drugog, kupce odvajaju od prodavaca. Austrijska straža, sa sve oficirima, šeta kroz ovaj rov i nadgleda da slučajno ne dođe do dodira. Da turska roba prođe kroz obavezan karantin, a novac, pre nego što se primi na austrijskoj strani, obavezno bude propran u sirćetu. Prodavci i kupci se dovikuju, iako se ne razumeju. Nema veze, tu su ruke i noge, kao i kod svih „poliglota”. A i govor novca je univerzalan. Stoka, koja bi dospela na pijacu, i tamo bila ponuđena na prodaju, nagoni se u reku. Kad se tamo opere, smatra se da je i zaraza oprana.
Na Dunavu se, primećuje Andersen, nalaze i redovi rečnih brodića. Privezani uz samu obalu, svaki od njih podseća na Nojevu barku. Dugački, uski i sa kućom. Pa da, to su ploveće kuće. Tako privezani, sačinjavaju ploveću ulicu. A ta ulica je u bojama: na jednom brodiću su lavovi, jarkocrveni. Na drugom, opet, zeleni zmajevi sa zlatnim krunama na glavama. Ostale su uglavnom oslikane raznim svecima. A kad bi ta ploveća kuća trebalo da se izveze na reku, to je bio prizor svoje vrste. Dvadesetak ljudi seda na krov, potegnu konopac vezan za lenger bačen podalje, prema sredini reke, i vuku iz sve snage. Napreduju brzinom puža, gledajući da ne slupaju komšije. Pa ko uspe. Andersena i saputnike poslednjeg dana u Zemunu zadesio je pljusak. Iz vedra neba, naravno. Ipak, brzo se pojavilo sunce. Sve je bilo ponovo obasjano, talasi Dunava i Save, Beograd i njegovi minareti.
Tu je Andersen poslednji put čuo daleke glasove hodža. Poslednji put je video srpske šume. Kad se sutradan ispeo na palubu, ničega od toga nije bilo. Beograd mu je poželeo srećan put...
Nemanja Baćković,
Zabavnik
Pogledaj vesti o: Turska
