Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 27.Jul.2025, 00:27

POGLED SA MIŠELUKA: Generacija s vakcinom

Pričali mi nedavno Irižani, kako su kadgod, bili veći od Beograda! Danas je teško poverovati, ali stvarno je tako bilo. A onda je sudbina umešala prste... Epidemija kuge u Sremu i Irigu vladala je 1795. i 1796. godine, tačno sedam meseci i deset dana. 

Za to vreme samo u Irigu umrlo je 2.600 duša, i od te bolesti prestonica Fruške gore nikad se nije oporavila. U Beograd i Zemun trgovci su je preneli iz Turske, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << a odatle su je begunci razneli u mesta prema Fruškoj gori.

Prenosila se veoma lako. Konkretno u Irig, unela ju je Irižanka Anđelija Kuzmanović kada je iz Krnješevaca, u Staroj Pazovi, od umrle rodbine uzela vunene ćilime i tako najpre zarazila svoju kuću a posle i celu varoš.

U druga mesta prenosili su je trgovci, širila se preko svilenih marama, kapica za decu… Da se kuga ne bi dalje širila, austrijska vlada je naredila da se zatvore sva mesta zaražena kugom, te tako ona nije uzela maha u Rumi, i nije se proširila među stanovništvom.

Pošto je ovaj okrug tada pripadao Austriji, na potezu između Iriga i Rume organizovane su straže koje nisu dozvoljavale da ljudi iz zaraženog područja pređu u drugo, nezaraženo, i samim tim vlast je sprečila da se kuga širi.

Od preko 4.500 stanovnika ostalo je 2.500, a valja nam još jednom kasti da je Irig početkom 18. veka bio prestonica Fruške gori, i da... u tom trenutku zaista je imao više stanovnika od Beograda. Varoš se nikada nije oporavila, i danas ima isti broj stanovnika kao i posle kuge.

Bivalo je tih boleština svako malo. Osobito u vremena kada su prostor današnje Vojvodine pohodile velike, malarične vode. A, recimo, čak trećina teritorije od Novog Sada prema Somboru bila je u kojekakvim baruštinama i naplavinama reka.

Pa gde je tifus, a gde španska groznica, od kojih je pomro onoliki narod… Jednu takvu napast moja generacija dobro pamti. Poslednju veliku epidemiju, koja nam se dogodila pre nedavne korone.

Godine 1972. zemlja je pretvorena u karantin ne bi li se sprečila variola vera, ili po narodski „crne“ odnosno „velike” boginje. Savršeno se sećam trenutka, u kojem naravno nisam znao šta se događa, ali pamtim kako su me roditelji, pod izgovorom da tako mora, odveli u Institut za zdravstvenu zaštitu (sadašnji Higijenski zavod).

Go do pojasa, kako se to već kod doktora radilo, stao sam u red za „žigosanje“. Jednim oštrim pokretom, čovek u belom, imao sam utisak, zarezao mi je levo rame. Ožiljak je bio veličine metalnog dinara.

Nedavno sam čuo da današnja mlađarija svoje roditelje zove „generacija s vakcinom“. To smo svi mi koji na ramenu nosimo beleg od vakcine, koji izgleda kao da nam je neko kadgod, na rame prislonio upaljenu cigaretu.

Nek liči na šta hoće, ali početkom sedamdesetih, ta vakcina nas je spasla.

Zašto li nam se, periodično, događaju takve pokore? Ne znam. Ali mi na um pada jedna tako svedena i laka, a opet sudbonosna latinska misao: Et tamen dies oritur!

Ovo bi se moglo prevesti i kao: „A dan se ipak rađa“! Naglasak je na onoj kratkoj reči „ipak“. U njoj su sadržani sav napor, tragedija, ali i lepota ljudskog života.

Možda nam je sve ovo potrebno samo zato da bismo je postali svesni.

I više cenili.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...