Izvor: NoviMagazin.rs, 24.Avg.2016, 12:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nebojša Pešić: Spomenik (ne)zaboravu
Da je ljudski vek kojim slučajem nešto duži većina Srba bi sada po kafanama pripovedala kako se mnogo bolje živelo pod turskom okupacijom iako svi znaju za zloglasnu Ćele-kulu u Nišu. Kolektivna amnezija je očigledno naša hronična i neizlečiva bolest.
Upravo tu boljku pokušali su da iskoriste kadrovi “reformisanog” SPS objašnjavajući narodu kako presuda Radovanu Karadžiću, u kojoj piše da nema dokaza da je Slobodan Milošević odobrio etničko čišćenje >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u Bosni i Hercegovini, u stvari znači da je on oslobođen svake odgovornosti za belaj u kojem smo se našli devedesetih.
Uzalud su pravnici objašnjavali da to nije tako i da je proces protiv Slobodana Miloševića prekinut zbog njegove smrti, te da, prema tome, ne može biti ni oslobođen ni osuđen.
Pošto je pravna argumentacija prilično tanka, prešlo se na emocije, pa su oni socijalisti i “levičari” koji nisu Slobodanu smeli da dođu ni na sahranu smislili da mu treba podići spomenik, valjda da bi tako oprali sebe i sve u čemu su učestvovali.
Ideja o spomeniku posvađala je i ministre u tek formiranoj Vladi, a njen šef je na jednoj konferenciji za medije šturo objasnio da se on ne bi vraćao u pomenute devedesete, a na drugoj izbegao odgovor na pitanje o svađi u Vladi povodom spomenika Miloševiću.
Ideju o spomeniku čak je podržao i predsednik Republike, ali se brzo setio da bi ga verovatno neko srušio. Ubrzo je stigla i potvrda u vidu saopštenja Inicijative mladih za ljudska prava koja garantuje da će srušiti spomenik.
Ko zna, možda ideja nekadašnjih Slobinih aparatčika i nije loša. Spomenik bi sve zaboravne mogao da opominje na to da je Milošević obećao da Srbe niko ne sme da bije, pa su ih par godina kasnije nasred Terazija metalnim štanglama premlaćivali momci u kožnjacima; da je rekao kako će Srbija, zahvaljujući zajmu za preporod u koji su svi morali dobrovoljno da uplaćuju deo plate, omogućiti ekonomski bum, a novac je otišao za proizvodnju tehnološkog čuda koje se zove prva srpska lopata i još poneku vilu tajkunske familije; da je obećao kako ćemo se veoma brzo voziti brzim prugama; da je u njegovo vreme izvedena nečuvena pljačka naroda izazivanjem nezabeležene inflacije u istoriji Srbije; da su osnovne privredne delatnosti u to vreme bili šverc, šticovanje deviza i pljačka; da je umeo da zapreti komšijama i većem delu sveta kako “Srbi možda ne znaju da rade, ali znaju da se biju”, pa onda, posle svih “pobeda” (uključujući i onu nad NATO) i besmislenih pogibija, krio od sopstvenog naroda da ka Srbiji kreću reke izbeglica iako je takođe obećao da neće dati ni pedalj zemlje; da je rekao da se “Srbija saginjati neće”, pa ju je doveo u situaciju da decenijama ne može da se uspravi; da je... Besmisleno je dalje nabrajati jer, što reče jednom prilikom upravo Slobodan Milošević: “Svršenom poslu nema mane”.
Narod će se možda, gledajući u taj spomenik, setiti da je pored svih tih lažnih obećanja poverovao Slobodanu Miloševiću. I to nekoliko puta. A možda će se i mlađani politikanti koji u poslednje vreme pokušavaju da ga kopiraju setiti koji je krajnji rezultat takve vladavine i kako se završila.
Pogledaj vesti o: Turska
