Izvor: NoviMagazin.rs, 24.Jul.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Turska, Francuska, SAD, mi…
Burni događaji ovih dana obelodanili su da su moćne obaveštajne i druge službe za otkrivanje i suzbijanje “podzemnih” radnji, dostigle tek domete – seizmologa. Znaju koja su područja trusna, samo ne znaju kada će i kojom snagom da grune rušilačka sila.
Upravo ta relativnost povezuje tri sasvim različite drame: neuspešni vojni udar u Turskoj, teroristički masakr u Nici i međurasna upucavanja u SAD. Znalo se da vlasti u Ankari poduže naslućuju obnovu pučističkih >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << akcija, da je Francuska jedna od glavnih meta islamističkih atentatora, kao i da se povećava tenzija između američkih belaca i crnaca, ali krvoprolića nisu sprečena, niti je pronađen uverljiv način da se preduprede njihova repriziranja.
Kao da smo zabasali u doba u kojem je garantovano ponavljanje ključnih nevolja – i u ključnim zemljama. Turska je jedina članica NATO koja ima nagomilano domaće iskustvo i sa uspešnim i sa neuspešnim državnim udarima. Francuska je doživela već treći teroristički masakr u poslednjih 18 meseci. Rasni nemiri i incidenti u SAD u najnovijoj fazi dobijaju na intenzitetu već bezmalo dve godine.
Posle opsežnih analiza, predočenih čitaocima, ukazao bih na jednu manje obrađenu pojedinost. Nijedna od tri pomenute drame nije bila isključivo lokalne prirode: u svima je bitan faktor bila i spoljna politika, s razlogom ili kao izgovor.
Turska se, čini se, zanela da uporedo s privrednim skokom izrasta u novu regionalnu silu, od Bliskog istoka do Balkana, ali se pritom zaljuljala u nivelisanju odnosa sa SAD, EU i Rusijom, pogotovu oko Sirije i izbeglica iz te ratom opustošene zemlje. Htela je da sa Amerikancima sruši Asadov režim u Damasku, ali im je zamerala što u tome računaju na Kurde u kojima ona vidi opasnost po svoj teritorijalni integritet ili bar po centralizovano ustrojstvo.
Zamislila je i trampu sa EU tako što bi obuzdala priliv izbeglica i drugih migranata u kontinentalnu zajednicu, a zauzvrat iz Brisela dobila pristupne olakšice. Ostvarivanje plana zastalo je kad je Ankara odbila da primeni neka osnovna načela Unije.
Sa Moskvom, koja podržava režim u Damasku, odnosi su posle obaranja ruskog aviona spali gotovo na “ratnu nogu”, da bi se normalizovali nedavno, pre pokušanog puča, za čije je inspirisanje Ankara posredno optužila Ameriku, koja je to okarakterisala kao neku vrstu fatamorgane. U trenutku dok je ovaj tekst išao u štampu mogao je da se stekne utisak da Turska počinje da balansira između Kremlja i Bele kuće, što će reći sa dozom orijentalnog distanciranja prema savezničkom Zapadu, što je svakako turbulentna promena.
Francuska je pak na aktuelni udar terorista došla posle pojačanog vojnog intervencionizma, od Libije do Sirije. Prethodili su neredi jer se deo masovne imigracije, mahom muslimana poreklom iz njenih bivših kolonijalnih poseda, oseća diskriminisanim. Pojedini znalci ukazuju da je do takvog raskola došlo i zbog nedovoljne spremnosti pridošlica da se uklope u sistem u kojem je državno uređenje odvojeno od religije, kao i zbog neslaganja u EU oko statusa i kvota za prihvat migranata.
U Americi su stvari išle drugačije, ali takođe dramatično. Nade da je prvim izborom crnca za šefa Bele kuće nacija ušla u postrasno društvo raspršivane su svakojakim osporavanjima, pa i omalovažavanjima, učinka predsednika Baraka Obame. Zamerana mu je, reklo bi se ponajviše, “popustljivost prema spoljnim neprijateljima” – od Rusije i Kine, do Sirije, Irana i Kube – to jest da je “odustao od globalnog liderstva SAD”. Pa opozicioni kandidat za njegovog naslednika na čelu supersile Donald Tramp sada svoje izborne šanse podupire i sloganom “učinimo Ameriku ponovo velikom”, uz pridobijanje naklonosti među “ljutitim belcima” koji misle da ispaštaju zbog “povlađivanja” crncima, Latinosima i drugim manjinama.
U svim tim epizodama “već viđenog”, bilo je i originalnosti. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan odoleo je pokušaju puča tako što se oslonio na društvene mreže i izlazak mase na ulice, protiv čega je, u drugim prilikama, drastično bio. U Americi su posle olakog likvidiranja osumnjičenih crnaca počeli da ustreljuju bele policajce.
A u Nici je, što je posebno indikativno, masakr počinjen za vreme praznika, kojim se slavi i sada, valjda svima načelno prikladan, a davno iskovani slogan “sloboda, jednakost i bratstvo”. Trenutno je teško reći koji je od ta tri ideala u težem stanju.
Internacionalna i nacionalna kretanja poodavno su zbrisala jednakost. Usledilo je premetanje bratstva u sukob civilizacija. Slobode se još nekako drže, ali sve više šire prostor za one koji ih koriste da ih suzbijaju.
Ako se tako nastavi, kao trusno područje mogao bi da bude označen ceo svet. Jedino bi opet bilo neizvesno samo na kojoj će od mnogih rizičnih tačaka, i kada, grunuti razorne sile.
Oduvek sam se nadao da ćemo jednog dana uspeti da se izuzmemo sa liste tih tačaka. S obzirom na izjave pojedinih ovdašnjih zvaničnika koje su sugerisale da nam, takoreći, nije ni bio potreban 5. oktobar 2000, nisam siguran u perspektivnost moje nade. Znam da će se ostvariti, ali ne znam – kada.
