Izvor: SEEcult.org, 22.Nov.2018, 15:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Eugen Šuljgin – Kolumna

Suđenje u Istanbulu Eugen ŠuljginA, dakle, samom Karabodi preti šest godina zbog toga što je uvredio državu Tursku? Šta to podrazumeva, uvrediti državu? Šta je rekao?Beograd, 22. novembra 2018. Gužva je sve veća. Morali su da se probijaju još na ulici prema sudu. Grupice ljudi u crnom, svih doba, užurbani mladi ljudi. Žene se drže pod ruke. Mnogo marama, poneki hidžab i to najčešće na mladim ženama. Pa onda čitave familije očigledno pristigle iz provincije. Obučene kao što ih prikazuju u starim filmovima o anadolijskim selima. Muškarci sa štofanim kačketima i ogromnim brcima. Džinovski crni automobili neumoljivo klize kroz narod kao kroz vodu. Iza Samlera neko prodorno zasvira. Alev ga pomalo brutalno povuče u stranu. Mimo njih se progura limeno-plavi autobus s prozorima kao puškarnicama, malo ispod krova. Stižu na trg pred niskom, žutom zgradom. Gužva je i tamo. Autobus skreće, prolazi kroz kapiju i zaustavlja se pred sudom. Zadnja vrata se otvaraju. Iskaču vojnici sa automatskim oružjem, za sobom u nizu izvlače muškarce. Zatvorenike, bez ikakve sumnje. Svaki se trčećim hodom sprovodi između dva žandarma. Ruke su im vezane na leđima, stopala skoro ne dotiču zemlju. Neko vikne. Jedan od zatvorenika se okrene, nasmeje se i dovikne. Jedan žandarm ga uhvati za vrat, primora da se sagne i odvlači ga za ostalima. Otišli su, ali pred kapiju stiže novi autobus. Mnogi pilje u Samlera, tek sad primeti da između njega i zgrade suda stoji mnoštvo policajaca i vojnika. Masa se gura ka sudu, ljudi mašu ličnim dokumentima, laktaju se. „Tu li ste, dakle?“ Zašto mi se svi obraćaju s leđa, pomisli Samler i okrene se. Stoji licem u lice sa arogantnim Kurdom Džingisom, Ahmetovim ortakom. „Pokušali smo da Vas nađemo.“ Zvuči kao optužba. Lice mu je jednako misteriozno. „Aha“, to je sve što se setio da kaže. Čeka. „Jeste li pročitali našu poslednju poruku.“ „Otkud znam? Mislim, šta je vaša poslednja poruka?“ „Želimo da krenete s nama u Dijarbakir. Tamo smatramo da ćete videti šta se stvarno zbiva. Vi stranci samo svratite u Istanbul, pa kući. Mislite da ste videli Tursku. Ovo nije Turska. A ni Turska nije Turska. Sve što je istočno pripada nama, to je Kurdistan.“ „Ne, nisam…“ Nije stigao ništa više da kaže, jer se vratila Alev – a Džingis im najednom okrene leđa i učini se udubljen u razgovor s dvojicom ljudi odevenih u crno. „Ti ga poznaješ?“ pita ona i mahnu glavom prema Džingisu. „Upoznao sam ga.“ Ne izgleda mi zadovoljno, učini mu se. „Zar ga ti ne poznaješ?“ „Znam ko je.“ „On je Kurd.“ „Da-da, i ja sam, ali on nije jedan od nas.“ Vodi ga do zaštitne ograde. „Poneo si, nadam se, pasoš?“ Alev ga sprovodi kroz kontrolu. Mora isprazniti džepove. Fotoaparati nisu dozvoljeni, zabranjena je upotreba svih elektronskih uređaja. Mobilni mora predati zajedno s pasošem. Alev se stara o svemu. Samler zaviri u skučenu, prepunu prostoriju. Uzana, smeđa vrata poređana sa obe strane dugačkog hodnika. Vrata u dnu hodnika se otvaraju, na njima se pojavljuje neki čovek i uzvikne nešto. Neki ljudi koji sede duž zidova naglo ustaju, guraju se da uđu. Neki čovek hoće da mu ustupi mesto, ali Samler odbije. Polovina onih što sede ovde su sigurno propalice i banditi, pomisli, ali zbijeni među njima su i svi borci za slobodu govora i simpatična su mi sva njihova lica. Sad razmišljaš kao pravi turista koji se bori za slobodu govora, Samlere, ali ti baš to i jesi. „Dođi“, kaže Alev, „moraš se upoznati s Turgutom.“ Pred njima stoji oniži čovek koji izgleda kao minijaturni Karl Marks. Osmehuje se. „Ovo je Samuel Samler o kom sam ti pričala“, vikne ona niskom čoveku na uho. Osmeh mu se razvuče dok se pozdravljaju. „Hvala Vam što ste došli“, viče s još većim osmehom. „Hvala, hvala Vam. Veoma mi znači što ste došli.“ Samler ga zaprepašćeno gleda. Zašto je baš njemu važno što je on došao? „Čini mi se da će danas doneti presudu“, kaže on. „Iako izgledi nisu baš povoljni. Možda će baš Vaše prisustvo poboljšati stvari.“ Klupe za publiku su već prepune, ali u prvom redu se pribijaju ne bi li im napravili mesta. Tu se Samler smešta između svoja dva anđela čuvara. Posmatra sudnicu. Na njenom čelu se nalazi uzdignuti podijum. Za stolom na podijumu četvorica ljudi, svi u istim crnim togama, ali su im crvene kragne mnogo više nego na odorama advokata. Pred njima, nešto niže, zapisničar. Na zidu veliki reljefni medaljon predstavlja profil Kemala Ataturka. „Zar ima više okrivljenih?“ „Ostali nisu u toliko lošem položaju. Optuženi su jer su zaposleni u njegovoj izdavačkoj kući. Preti im najviše deset meseci zatvora.“ „Deset meseci, ali za šta?“ „Za saučesništvo.“ „A, dakle, samom Karabodi preti šest godina zbog toga što je uvredio državu Tursku? Šta to podrazumeva, uvrediti državu? Šta je rekao?“ Prevod sa engleskog: Sofija Kristensen Autor je poznati norveški pisac ruskog porekla, počasni potpredsednik Međunarodnog PEN, pisac romana S nekog drugog sveta koji je nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga. © za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pogledaj vesti o: Turska

Nastavak na SEEcult.org...