Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 05.Mar.2021, 20:11

DOPISNICA IZ BANATA - Ljubomir Živkov: Déda

Nije nam bilo pravo kad smo u školi shvatili da i Mađari imaju Siget, i da je to čitav gradić, dok je naš Siget bio samo pašnjak, srce mi je zaigralo kad sam iz učiteljskih usta prvi put čuo da je bila slavna bitka kod Sigeta, gde su me dvared vodili da kupimo seno, i da je trajala trideset tri dana (noću nije za krvoproliće bilo uslova), ali to je bilo u južnoj Mađarskoj, dok se na našem Sigetu, gde su deda Mila i baba Mara dobili možda tri frtalja lanca, kad su se Ljuba i Mila odelili, nije dogodilo ništa o čemu bismo učili ne samo mi, nego i osnovci u drugim državama, turska vojska nije imala potrebe ni da pređe preko našeg Sigeta, nije ga bilo ni na njihovoj vojnoj mapi; bilo mi je već preko glave istorije koja se, baš kao i savremeni život, cela i stalno događala izvan Farkaždina, pa čak i izvan našeg atara; tračak nade da je istorija možda ipak svraćala i do nas, pružao mi je Mačićov barjak, deo atara koji se spušta prema Mrtvaljošu i prema živom Tamišu kod Skele, gde su se na strmom bregu – visokom i podlokavanom boktepita otkad – ocrtavala dva jasna pravougaonika svetlije boje: to su grobovi vojnika, ili podoficira, poginulih u nezabeleženoj i nezapamćenoj bici kod Farkaždina, grobna mesta su u to vreme bila podalje od Tamiša, ali je voda menjala tok, kiša je sa svoje strane isto odnosila malo po malo brega, i grobovi su u svojoj prepolovljenosti postali vidljivi. Kasnije ću čuti da to nisu bile rake, nego da su to tragovi stubova, takozvanih stopa crkve – ko bi čak tamo išo u crkvu?

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...