Izvor: Vostok.rs, 24.Dec.2016, 10:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Carigradske zgode prvih srpskih diplomata
„Bit'će izbran i naimenovan između Serba jedan Kapu-Ćehaja, koji ima prebivati postojano pri mojoj visokoj Porti, i otpravljati djela Naroda Serbskog shodno mojim namjerenijima Carskim, i uredbama i svobodama nacionalnim Serbije.” (Tačka 18. Hatišerifa sultana Mahmuda II knjazu Milošu – Turski ustav 1838)
Zima u Carigradu te 1842. godine bila je uobičajeno kišna i vetrovita. Hladni vetar je zavijao oko blistavih minareta i džamijskih kubeta dok se kiša u potocima slivala po istanbulskim sokacima. Promrzli i prokisli sekretar srpske Agencije pri Porti, Vukašin Radišić, pognuto se vraćao kući. Nosio je lekove u svoj sobičak u kome su, bolesne, ležale njegova žena i kći. Kašljucajući spuštao se ka obali mora ka svom skromnom stanu. Bio je početak godine, ali je raspoloženje Vukašina Radišića bilo slično carigradskom vremenu. Sa zebnjom u srcu osećao je kako se tamni oblaci nadvijaju nad njegovom sudbinom kao i nad sudbinom njegove porodice.
Iako je ceo dan bio zauzet sekretarskim poslovima, Vukašin je znao da njegov dnevni posao još nije završen. Preostalo je da daleko od tuđih očiju, pripremi redovni poverljivi izveštaj za Beograd o ponašanju i mutnim radnjama svog pretpostavljenog Jovana Antića, kapućehaje (poslanika) i šefa srpske Agencije u turskoj prestonici.
Lep, vredan, pametan
U doba prvih Obrenovića, kada se poluzavisna Srbija tek opismenjavala, Vukašin Radišić već je bio poznato ime među učenim ljudima Knjaževine. Rođen 1810. godine u tadašnjoj Austrijskoj carevini, obrazovao se u Grčkoj školi u Zemunu, gde je već sa 19 godina postao nastavnik. Nezadovoljan poslom, Radišić je rešio da pređe u Srbiju, gde ga je knez Miloš postavio 1836. godine za profesora grčkog jezika u tek osnovanoj kragujevačkoj Gimnaziji, a zatim i za profesora na Liceju. Zapamćeno je da je Radišić „bio čovek neobične lepote” i da se dobro oženio, lepom Marom, trgovačkom kćerkom.
Mlad i vredan, Vukašin se brzo istakao svojim učenim delima, prevodima sa starogrčkog i pesmama. Napisao je prvi udžbenik grčkog jezika u Srbiji. Postaće i dopisni član Društva srpske slovesnosti. Zabeleženo je da je Radišić prvi predložio da se slava Svetog Save obeležava kao dan srpskog školstva i koji je tim povodom priredio i prvu proslavu u kragujevačkom Liceju, januara 1840. godine.
Radišić se zanimao i širim pitanjima budućnosti srpskog naroda. Njegov spis „Sabor Slovenstva”, objavljen u Poljskoj 1842. godine, smatra se političkom prethodnicom čuvenog Garašaninovog „Načertanija”. Radišić nije dugo ostao u školskim poslovima. Krajem septembra 1840. godine razrešen je dužnosti profesora i postavljen za sekretara tek osnovane srpske Agencije u Carigradu.
Prvih meseci u Carigradu Radišić je radio kao lični sekretar poverljivog trgovačkog predstavnika porodice Obrenovića, Jovana Germana, da bi tek jula 1841. godine otpočeo s poslom u Agenciji. Možda je u ovim počecima ležao razlog nepoverenja, pa i otvorenog neprijateljstva koje se razvilo između mladog i učenog sekretara i njegovog šefa, kapućehaje, koji nije trpeo Germana.
Agenciju Kneževine Srbije u Carigradu činili su: kapućehaja, njegov pomoćnik, dragoman (tumač za turski, istovremeno i kurir) i sekretar. Političko nadmetanje i nestabilnost u Srbiji imali su odjeka sve do Carigrada, a pre svega u srpskoj Agenciji. Karijere, životni putevi, sudbine kapućehaje, njegovog zamenika, sekretara, pa i ostalih zaposlenih zavisili su od toga koja će od strana u srpskim političkim borbama da prevlada, da li će knez ili neki od njegovih popečitelja (ministara) ili državnih „sovjetnika” imati poslednju reč.
U to doba, borba se vodila između kneza Miloša koga su podržavali takozvani obrenovićevci i grupe ustavobranitelja koje su predvodili Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. Takozvanim „Turskim ustavom“ iz 1838. godine ustoličen je Sovjet sastavljen od 17 uglednih ljudi koji su imali mogućnost da nadziru i da ograniče kneževu vlast. Nakon više buna i pobuna, razočarani i umorni knez Miloš abdicirao je juna 1839. godine i napustio Srbiju. Nasledio ga je šesnaestogodišnji sin Mihailo (III) Obrenović, tokom čije se vladavine borba za vlast još više rasplamsala. I za obrenovićevce i za ustavobranitelje vrlo važno je bilo da dobiju podršku od tadašnjeg srpskog suverena – Turske, kao i od Rusije, koja je u to vreme imala ulogu zvaničnog zaštitnika pravoslavnih hrišćana na Balkanu.
Šefu za petama
U srpskim međusobicama i nastojanjima da se obezbedi podrška Turaka odnosno Rusa, uloga srpskog kapućehaje i Agencije Knjaževstva Serbije pri Porti bila je posebno važna. Na to mesto je 1839. godine imenovan Jovan Antić, odranije srpski predstavnik u Carigradu. On je (rođen 1793) bio obrazovan činovnik. Pripadao je grupi prvih učenika beogradske Visoke škole koji su učili u vreme Prvog ustanka. Knez Miloš ga je kao svog pitomca poslao u gimnaziju u Sremske Karlovce, a zatim u Peštu. Antić je bio iskusan diplomata koji je dosta vremena proveo u Carigradu. Bio je pisar šeste srpske „deputacije” na Porti (1827–1830) kao i član sedme (1833). Govorio je brojne jezike: latinski, nemački, italijanski, francuski, grčki i turski.
Sticajem okolnosti sačuvano je petnaest poverljivih pisama koje je sekretar Agencije Vukašin Radišić tokom prve polovine 1842. godine slao u Srbiju. Iz tih poruka vidi se da je izgleda najvažnija njegova uloga bila da uhodi svog šefa. Radišić je obaveštavao o kretanju kapućehaje Antića, o njegovim vezama sa turskim i drugim stranim dužnosnicima, o tome šta je rekao svome dragomanu ili svojoj ženi, o njegovoj prepisci i finansijskim poslovima. Pritom, Radišić je koristio sve mogućnosti za prikupljanje podataka: potplaćivao je Antićevu okolinu i sitne turske činovnike koji su mogli da ga obaveste o kapućehajinim poslovima na Porti, otvarao je šefova pisma, ulazio krišom u njegove prostorije dok je ovaj bio odsutan, prisluškivao je razgovore...
Čini se da odnosi između Antića i Radišića još od prvog susreta nisu bili dobri. Iako je trebalo da kapućehaja svom sekretaru odobri smeštaj („kvartiru”) u nekoj od brojnih prostorija srpskog „praviteljstvenog konaka” u Carigradu (konak je imao 37 prostorija) to se nije ostvarilo. Radišić je morao da iznajmi posebnu sobu u jednoj od nezdravih carigradskih četvrti („blizu mora zagušljive tatarske sobice”), na što se gorko žalio u jednom od svojih poverljivih pisama: „Udalji me iz konaka... ne htede mi dati od toliki krasni u konaku ovom soba... tako da će moći lakše i slobodnije od mene intrige praviti”. Antić je očito slutio čime bi se mogao baviti njegov novi sekretar, koji mu je na neki način bio nametnut, pa ga je držao što dalje od konaka.
U svakom svom pismu Radišić šalje manje ili više nepovoljne vesti o Antiću i kritike na njegov račun. U prvom redu, Radišić prebacuje srpskom kapućehaji da se uglavnom bavi svojim poslovima, a da se malo brine za interese naroda. Ipak, kapućehaja je sebično uspeo da kod Velikog vezira „izdejstvuje da piše Njegovoj Svetlosti (tj. knezu) u Serbiju radi njegovog ovde ostanka i postojanstva”. S druge strane, prema Radišiću, kapućehaja redovno ogovara sopstvenu vlast: „Izgovorio je on preda mnom, kako se jako nada, da će skoro drugo lice i to po svoj prilici Avram (Petronijević) doći na vaše mesto (to jest, za popečitelja) pa će posle personalu i Agenciji ovdašnjoj biti bolje.” Ipak, kao što ćemo videti, Radišić nije samo bez osnova klevetao svog pretpostavljenog.
Vlast je mila...
„Visokorodije” kome se učeni Vukašin Radišić obraćao i kome je slao izveštaje, bio je tadašnji prvi čovek administracije mladog kneza Mihaila, knežev predstavnik (predsednik vlade) i popečitelj spoljnih poslova Đorđe Protić. Rođen 1793. godine, Protić je stupio u državnu službu još 1819. godine kao pisar. Bio je sekretar pa onda i predsednik suda u Kragujevcu. Osioni knez Miloš jednom prilikom je naredio da se zbog neke tužbe za nedolično ponašanje Protić, iako već činovnik, bez ikakvog suđenja izbatina.
Protić ovo Milošu nikada nije zaboravio, pa je učestvovao i u bunama protiv kneza, a jedno vreme živeo je u izgnanstvu. Miloševa Srbija, zapisaće kasnije Protić u svojim „Sećanjima”, mesto je „gdi pusta volja jednog čoveka svaki čas belo može crno, a crno belo načiniti... gdi činovnici ne znaju ni šta su, ni dokle njina vlast i njina dužnost ide...”
Ipak, pod Obrenovićima Đorđe Protić će dostići i najviše položaje. Iz izgnanstva se vratio 1837. godine, da bi dve godine kasnije postao popečitelj unutrašnjih poslova. Napredovao je 1841. godine do kneževa predstavnika i popečitelja spoljnih poslova. Po tadašnjem običaju Protić je, iako nije bio vojnik, uz državni položaj dobio i čin đeneral-majora. U svom „Pomeniku znamenitih ljudi u srpskog naroda”, M. Milićević zapisao je da je Protić „dok je bio van vlasti napadao na one koji su u vlasti; a kad je došao do vlasti, nije hteo da vidi one koji, ma po čemu nisu vlastima mili!”
Tako je jednom prilikom odbio da razgovara sa ranijima prijateljima i glavnim opozicionarima – Tomom Vučićem Perišićem i A. Petronijevićem – kada su ova dvojica došli da ga mole za pomoć. Protić ipak nije bio sposoban da spreči pokretanje Vučićeve bune protiv kneza Mihaila.
U ponekom od pisama, iako ređe, Radišić javlja u Beograd i o širim zbivanjima u turskoj prestonici koja su bila od diplomatskog značaja, o tome šta je sultan važno rekao posle molitve u džamiji, o zdravlju velikog vezira, o izboru vaseljenskog patrijarha ili o odnosima Turske s Persijom. Međutim, često se žali i na „svoje slabo zdravlje” zbog kojeg ne može da izlazi onoliko koliko bi želeo i da prikuplja novosti u čaršiji. S vremena na vreme, moli i za finasijsku podršku, zbog dodatnih troškova u podmićivanju posluge, zbog slanja poverljive pošte i „zbog ovdašnje skupoće”. „Usuđujem se Vašem Visokorodiju ponizno primetiti, da bi vrlo nužno bilo, da se moja plata s nekom stotinom talira za ovde još povisi...”
U pismu iz maja 1842. sekretar pominje i sopstvenu porodičnu tragediju koja se odigrala nekoliko meseci ranije:
„Ja sam od velike žalosti i tuge za mojom pokojnom familijom bačen u neko nezdravlje i nikako ne mogu jošt da se oporavim, pa zato doktor mi iz kvartira ne izbiva...”
Radišiću su u martu 1842. godine jedna za drugom u roku od devet dana, verovatno od iste bolesti (sušica ili kuga) umrle kći Jelena i žena Mara. Obe su sahranjene u istom grobu, u Crkvi Svete Paraskeve u istambulskoj četvrti Haskoj, gde su inače sahranjivani članovi srpskog poslanstva koji bi preminuli u Carigradu. Neutešni Vukašin ispevao je kao poslednji pozdrav svojim dragima epitaf u stihovima, koji su upisani na njihovoj grobnoj ploči:
„Udaljena od majke i roda, od Srbije mila zavičaja, Mara ljuba Radišića Vuka, a pod vencem od dvaest sunaca, lego ovde pod krov sveta sanka, Jelena mi, ćerca s desna spava, moje prvo i poslednje čedo...”
Zakidanje narodnih para
I pored lične tragedije, Radišić nije zaboravljao svoju dužnost. U vreme dramatičnih događaja u Srbiji, prepokorni sekretar se i dalje predano posvećivao praćenju „mutnji” svog pretpostavljenog. Dojavljuje tako kako ovaj neovlašćeno otvara, proverava i kopira poštu koja je iz Beograda preko Agencije upućivana vezirima na Porti („g. Antić je to morao činiti kod džamije Sultan-Memedove, gdi ima jedno potajno društvo tursko, koje za dobru platu pisma otvara, pročitava i opet zapečašava”).
Međutim, najteže optužbe koje je Radišić prikupio ticale su se finansijske „mutnje“ srpskog kapućehaje. „Eto dakle Vaše Visokorodije, kako je g. Antić i ovde zakinuo od svog roda i naroda 1000 groša”, javio je ogorčeni sekretar u jednom pismu iz maja 1842. godine, prilažući konkretne detalje. U drugom pismu javlja: „ja sam očevidac da je g. Antić pri rođenju Sultanske kćeri kupio jedan tulum zejtina od 50 oka, po 5 groša oku. Od ovog potrošio je samo 30 oka na iluminaciju... a ostali 20 oka upotrebio je sve na svoju domaću potrebu.”
S druge strane, preneo je i da mu se kapućehaja žalio na visoke dugove koje srpska država ima prema njemu lično i koje nikako nije mogao da naplati, pa je verovatno to bio razlog zbog kojeg se odlučio da ponegde „zakine” od narodnih para. Sekretar je takođe sumnjičio svog pretpostavljenog da namerava da na svoje ime prepiše i sam srpski konak u Carigradu, ali ova optužba se kasnije pokazala kao neosnovana.
Radišić nije prezao da „za polzu otačestva” između ostalog, tajno pretura po kapućehajinim stvarima, otvara pisma i kopira poruke koje je ovaj dobijao iz Beograda. U jednom pismu našao je čudnu poruku koju je Antiću uputio njegov brat Vučko: „U vodenici g. Simića omacila se mačka pa okotila i jednoga pacova, koga su u apoteki balsamirali.” Prepokorni sekretar je bio zbunjen pred ovakvom šifrom. Mora da su „Simić, mačka, mačići i pacovi neka politička vest” dodao je u svom komentaru popečitelju.
Posebno važan Radišićev izvor poverljivih podataka bila je rođena kapućehajina supruga (koja se u pismima jednostavno nazove „Antićka”) koja je s mužem često bila u zavadi pa ga je posle u besu ogovarala članovima Agencije, a posebno mladom i lepom sekretaru. Nakon jedne bučne prepirke sa mužem („žena g. Antića, pošto je izvukla boj od njega na sred konačke avlije, tako da su se komšije iznokola čudile na viku”), Antićka je opisala kako je njen muž utajio „jedan veliki cvet od brilijantina”, koji je bio nabavljen kao poklon supruzi jednog od paša na Porti.
U jednom pismu sekretar je smelo predložio da dobije od srpske vlade ovlašćenje „da mogu iznenada zapečatiti g. Antića tajnij đevđir u kome mu kasa i u kasi kojekakva tajna akta i ovaj cvet leže, te tako povratiti narodnoj kasi 70.000 groša.” Međutim, Praviteljstvo u Beogradu, imalo je u to vreme verovatno dovoljno unutrašnjih muka i teškoća kojima se prvenstveno bavilo tako da se nikada nije ozbiljnije posvetilo pitanju carigradskog kapućehaje i njegovih finansijskih mutnji na koje je ukazivao sekretar Radišić.
Paralelna diplomatija
Sredinom 1842. godine u Srbiji je došlo do dramatičnih obrta. Politička borba ustavobranitelja i obrenovićevaca pretvorila se u Vučićevu bunu i gruvanje topova. Otresiti Toma Vučić Perišić uspeo je da se sa svojim pomagačima dočepa jedinih topova srpske vojske i da kod Kragujevca rastera malodušne trupe kneza Mihaila. Knez je sa saradnicima, među kojima je bio i popečitelj Protić, krajem avgusta 1842. godine, napustio Otečestvo.
Vučić, Petronijević i ustavobranitelji postali su gospodari Srbije. Za novog kneza proglasili su Karađorđevog sina Aleksandra, kog je ubrzo priznala Porta. Međutim, teškoće su došle s ruske strane, koja se kao pokrovitelj Srbije suprotstavila nasilnoj smeni vladara za koju nije bila pitana. Nastupila je ogorčena diplomatska borba kako bi novo stanje u Srbiji bilo priznato.
Već septembra 1842. godine zaputio se iz Beograda u Carigrad Aleksa Simić, koga su ustavobranitelji odredili za novog srpskog kapućehaju, jer će on „narodna djela u Carigradu po danim mu na taj konac inštrukcijama i po obštoj želji naroda najbolje zastupati moći”. Simić (rođen 1800) bio je sin jednog od poznatih učesnika Prvog srpskog ustanka, kapetana Đorđa Simića.
Aleksa je postao pisar kneza Miloša1819. godine. Više puta je u kneževo ime putovao u Carigrad, a 1835. godine postao je nakratko popečitelj finansija. Kao ugledan trgovac – uz još poznatijeg ustavobranitelja, brata Stojana – pomogao je Vučićevu bunu. Nakon što je stigao u Carigrad, Simić je u srpskom praviteljstvenom konaku zatekao Jovana Antića, koji je ostao veran knezu Mihailu.
Stekle su se neobične prilike: novi kapućehaja zastupao je vlast u Beogradu, dok njegov kolega nije želeo da odstupi, pozivajući se na pismo koje je dobio od Đorđa Protića u ime kneza Mihaila, koji se i dalje smatrao zakonitim vladarom, iako u izgnanstvu. U Carigrad je pristiglo i posebno izaslanstvo koju je uputio knez Mihailo. Tako je u jesen 1842. godine Carigrad postao poprište dve paralelne i sukobljene srpske diplomatije: one iz Beograda koja je zastupala Karađorđevića i one izbegličke, koja je branila prava Obrenovića. „Evropejski poslanici vrlo motre sada na nas oćemo li mi i u čem nibud narušiti Ustav”, javljao je Aleksa Simić iz Carigrada.
Tužakanje vladara
Za to vreme sekretar Radišić nastavio je svoj stari posao, iako sada za novog poslodavca. Smatrajući i dalje da mu je Antić glavni protivnik i da šteti narodnim interesima, Radišić se okrenuo Aleksi Simiću, koji je sada postao glavni primalac njegovih poverljivih obaveštenja. Iako je već „obeležen” kao obrenovićevac, Radišić se verovatno nadao da će se na ovaj način dodvoriti novim vlastima.
Bilo kako bilo, srpska nadmetanja u Carigradu produžila su se još neko vreme. Zahvaljujući Radišiću, Simić je dobio pisma kapućehaje Antića upućena ruskom poslaniku, u kojima je novi srpski knez Aleksandar Karađorđević proglašen za „vrlo glupog čoveka”. Antić je takođe Ruse ubeđivao da je nova srpska vlada „buntovnička” i da želi da sruši rusko pokroviteljstvo nad Srbijom.
Tako su sledbenici srpskih ustanika, četvrt veka nakon Drugog ustanka, jedni druge potajno ili javno međusobno otrcavali i tužakali Rusima i Turcima. Porta i njeni veziri ponovo su mogli da utiču na to ko će da vlada u Beogradu.
Diplomatska borba oko priznavanja položaja novog srpskog kneza nastavila se gotovo celu godinu. Septembra 1843. godine i Rusija i turski sultan potvrdili su Aleksandra Karađorđevića za zakonitog kneza. U međuvremenu, dva junaka koja su bili predmet ove priče, napustili su praviteljstveni konak i prestali da rade za srpsku Agenciju. Jovan Antić je oktobra 1842. godine uredno i bez daljeg natezanja preneo upravu konaka na kapućehaju Aleksu Simića. Obojica su tom prilikom potpisali celokupan inventar konaka.
Ni Vukašin Radišić nije ostao mnogo duže: povučen je sa dužnosti sekretara u februaru 1843. godine. Osećajući da je nepoželjan kod novih vlasti, Radišić se još neko vreme zadržao u Carigradu govoreći da će možda „poći na drugu stranu”, ali se na kraju ipak vratio u Srbiju. Njegova molba da dobije državnu službu odbijena je od srpske vlasti nepoverljive prema dokazanom obrenovićevcu.
* * *
Nakon povratka u zemlju Vukašin Radišić nije dugo poživeo. Jedva je stigao da u srpskom časopisu objavio tužnu pesmu, sličnu Zmajevim „Đulićima uveocima”, posvećenu uspomeni na rano izgubljenu kćerkicu i na voljenu suprugu. Svoje drage nije nadživeo ni dve godine. Teško bolestan od sušice, preminuo je decembra 1843. godine, u trideset i trećoj godini. Sahranjen je na tadašnjem centralnom beogradskom groblju, pored Markove crkve (današnji Tašmajdan).
Kapućehaja Jovan Antić ostao je nakon 1842. godine bez državne službe. Vratio se da živi u Beogradu, verovatno sa novcem stečenim – videli smo kako – tokom službovanja u Carigradu. Čitavih 17 godina kasnije, januara 1859. godine, Antić je na savskom pristaništu dočekao povratak na vlast onih kojima je nekada verno služio: kneza Miloša i kneza Mihaila. Umro je u dubokoj starosti, u 93. godini (1886).
Popečitelj Đorđe Protić bio je u izgnanstvu u Austriji od 1842. do 1857. godine. Tamo je napisao i svoja sećanja „u kojima sebe marljivo pravda, a protivnike okrivljuje”. Napisao je i jednu istoriju grčkog ustanka. Nakon povratka u zemlju 1857. godine Protić je dobio državnu penziju. Međutim, nije dugo gledao svoje otečestvo: umro je iste godine kad se vratio u Beograd.
Kapućehaja Aleksa Simić nakon uspešno obavljenog zadatka u Carigradu, jedno vreme 1843. godine bio je knežev predstavnik i popečitelj spoljnih poslova. Kasnije je postao i popečitelj pravde (1849), nešto kasnije (1853) ponovo je postavljen za kneževog predstavnika. Pri kraju karijere postao je državni savetnik. S. Jovanović je za njega napisao da je, poput Ilije Garašanina, spadao među one činovnike „koji su i bez urednog školovanja sami sebe načinili dobrim i praktičnim administratorima.” Kao i njegov brat Stojan Simić, Aleksa se ceo život bavio i trgovinom, stekavši veliku imovinu. Umro je 1872. godine
Autor: Duško Lopandić
Ilustrator: Milan Ristić
Zabavnik
