Izvor: Vostok.rs, 03.Sep.2016, 09:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bitka na Deligradu
Pošto je na Skupštini ustaničkih starešina u Smederevu krajem 1805. godine, obznanjeno da će se ustanak proširi na sve susedne turske oblasti i da se među ustanike primaju izbeglice iz okolnih neoslobođenih oblasti, početkom 1806. godine, po Karađorđevom naređenju izgrađeno je ustaničko utvrđenje radi odbrane južnog moravskog pravca.
Njegovom izgradnjom rukovodio je kapetan austrijske vojske[3] i fortifikator Vuča Žikić, koji je prethodno pobegao iz Srema i pridružio se vojsci Petra Dobrinjca. Deligradsko utvrđenje nalazilo se na pola puta između Aleksinca i Ražnja, na ulazu u Đuniski tesnac, između Drenovačkog potoka i Morave, kuda je prolazio Carigradski drum. Kapetan Žikić je posao obavio na osnovu svog velikog vojničkog znanja, za veoma kratko vreme, sa bratom Jovanom i dobrovoljcima iz južnih srpskih krajava, koji su se još uvek nalazili pod turskom vlašću. Dobrovoljci i Žikić bili su prva posada utvrđenja i njegovi branioci. Žikić je međutim poginuo neposredno po završetku izgradnje. Posle njegove pogibije, komandu je preuzeo Petar Dobrinjac.
U početku je bio podignut samo jedan šanac , poznat kao šanac vojvode Ilije Barjaktarevića, koji se nalazio iznad nekadašnjeg carskog nasipa između Drenovačkog i Belog potoka sve do brda Zelenove njive i mogao je da primi posadu od 2-3 bataljona i 4 topa.
Kasnije ih je bilo devet, oko vešto raspoređenjih zemljanih utvrđenja, od četiri bastiona za topove i dve gvozdene kapije. Kompleks je bio u obliku pravougaonog trougla. Svako utvrđenje je moglo samostalno da se brani. Bila su tu ogromna podzemna skloništa, dovoljna za smeštaj sve vojske i konja iz utvrđenja. Iznad skloništa su se nalazila dva reda balvana i sve je bilo prekriveno debelim slojem zemlje. Na grudobranu su se nalazila načičkana naoštrena koplja (palisada), sa prorezima za gađanje.
Ispred utvrđenja su bili duboki rovovi takođe načičkani palisadom i raznim drugim preprekama. Sva utvrđenja su bila dobro snabdevena hranom, vodom, municijom i četiri topa skinuta sa Smederevske tvrđave, tako da su mogla dugo da opstanu u opsadi.[5] Ovo utvrđenje nalazilo se na desnoj obali Južne Morave, a na levoj obali napravljeno je utvrđenje Topoljak. Oba utvrđenja bila su međusobno povezana. U vreme turske ofanzive 1806, postojala su samo dva reduta, šanac vojvode Ilije Barjaktarevića i Topoljak, dok je utvrđenje prema Belom Kamenu bilo u toku.
Deligradsko utvrđenje činilo je ogromnu prepreku turskom nadiranju niz Moravu, odnosno na pravcu Niš - Beograd.
Bitka
Turska se 1806. godine spremala za konačni obračun sa ustanicima. Ibrahim-paša, komandant turske vojske za napad na Srbiju, prema savetima francuskih vojnih stručanjaka planirao je napad iz tri pravca: iz Vidina sa istoka, iz Niša sa juga i iz Bosne sa zapada.
Srećom, iz pravca Vidina, Pazvan-Oglu i Redžep-aga su vešto izbegli pokretanje svoje vojske na ustanike. Pazvan-Oglu, već je 1805. bio poražen, pa poznajući dobro borbenost i snagu ustanika, izgovarao se bolešću, dok je Redžep-aga tvrdio da ne sme da napusti Negotin. Tako je jedino ostao Jusuf-paša, koji je sa oko 4.000 Turaka pokušao da krene iz Požarevca. Milenko Stojković, koji se tada nalazio u Deligradu, odvojio je 6.000 vojinika i krenuo da predusreti Jusf-pašu, pre nego što je ovaj stigao do utvrđenja. Jusuf-paša, obavešten da će biti napadnut, promenio je pravac prema Poreču, ali ga je Milenko opkolio preko Volujka i Majdanpeka i porazio, posle čega su se Turci razbežali prema Kladovu i Timoku.
Posle ovog poraza Ibrahim-paša naredio je Šait-paši, koji je raspolagao sa 16.000 vojnika između Niša i Morave, da odmah krene na Deligrad. Šait-paša, potcenjujući kvalitet utvrđenja, kao ni njegovu vojnu snagu, krenuo je na Deligrad prvo 13. jula, sa 4.000 vojnika. Stanoje Glavaš i Vule Ilić, koji su u to vreme komandovali utvrđenjem, na vreme su opazili neprijatelja i lako ga naterali na povlačenje. Šait-paša, shvativši ozbiljnost situacije, sačekao je onda dolazak ostatak svoje vojske, utvrdivši se na jednom uzvišenju nedaleko od Deligrada. Videvši ih tamo, Petar Dobrinjac je odlučio da po svaku cenu otera Turke sa uzvišenja. U tu svrhu okupio je sve što je mogao od ljudstva iz okolnih utvrđenja i uz pomoć seljaka iz obližnjih sela, na juriš je opkolio Turke i proterao ih sa uzvišnja. Sa još većom vojskom 16. jula je Šait-paša još jednom pokušao da napadne Deligrad. U pomoć im je tada pristigao Mladen Milovanović, komandant Topoljaka, koji je Šait-pašu iz Deligrada proterao sve do Niša i pri tome zaplenio nekoliko topova, dosta municije i druge vojne opreme.
Razljućen zbog poraza, Ibrahim-paša je odlučio da smeni Šait-pašu sa položaja i zatraži novu pomoć iz Jedrena. Ubrzo je na raspolaganju imao ceo korpus od oko 50.000 vojnika iz Jedrena i dosta vojne opreme, koje je smestio u Aleksincu. Preuzevši komandu lično i računajući da će Karađorđe biti zauzet na Mišaru, Ibrahim-paša krenuo je krajem jula ka Deligradu. Posada Deligrada je međutim, bez pomoći sa strane, uspela veštim manevrima da slomi napade vojske Ibrahim-paše, koji su trajali gotovo šest nedelja. Napadajući sa bokova, noću isturenim snagama i koncentričnim napadima iz utvrđenja, uspela je da probije blokadu i natera tursku vojsku na povlačenje ka Aleksincu. Tom prilikom je zaplenjeno više topova, dosta municije i vojna blagajna turske vojske.
Posle ove pobede, srpski ustanici su krenuli u protivofanzivu.
