Izvor: Vostok.rs, 17.Okt.2017, 11:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bitka kod Slobocije: Kako je Kutuzov razneo najbolju tursku armiju
Trenutni neuspesi Rusije u ratu protiv Napoleona, potkrepile su turske nade da ponovo uspostave kontrolu nad Krimom i Gruzijom, kao i da raščiste sa kneževima Moldavije i Vlaške koji su gravitirali ka Rusiji.
Sa tim u vidu Turska je pogazila rusko-turske mirovne ugovore iz 1798. i 1805.godine, i 28.12.1806.godine Rusiji objavila rat. U narednih nekoliko godina, na prostoru današnje Rumunije i Bugarske došlo je do nekoliko žestokih bitaka između turskih snaga koje su stacionirane na prostoru Balkana, sa ruskom Dunavskom armijom koja je krenula u pomoć svojoj pravoslavnoj sabraći u borbi protiv otomanskog zavojevača. Veliku ulogu u ovom ratu je imala i Srbija, koja je na čelu sa Karađorđem podigla ustanak i samostalno oslobodila veliki deo centralne Srbije, žestoko porazivši najelitnije turske jedinice na Balkanu. Značajnim angažovanjem glavnine turskih balkanskih snaga u pokušaju slamanja ustanka u Srbiji, otvorio se prostor za dublji prodor ruske Dunavske armije na prostor Balkana.
Posle razbijanja Turaka kod Rusea koja se desilo u istoimenoj bici koja je vođena početkom jula meseca 1811.godine general Kutuzov je prešao deltu Dunava i sa svojim odredima (oko 15,000 ljudi) izbio na njegovu levu stranu, gde se ulogorio u rejonu grada Žurž. Veliki turski vezir Ahmet-paša je sa svojom armijom ostao kod Rusea gde je sređivao delimično rastrojene jedinice te sahranio preko 5,000 turskih vojnika koji su ostali na poprištu krvave julske bitke. Ovaj lukavi manevar inteligentnog Kutuzova koji je i pored pobede odstupio sa svojom vojskom nazad na levu stranu Dunava, stvorio je kod Ahmet-paše utisak da je ruska borbena grupa u velikom problemu, da je među njima došlo do osipanja i demoralizacije. Ubrzo je prikupio sve svoje snage i uz pojačanja krenuo na Kutuzova. Ukupna jačina ovih snaga je iznosila oko 60,000 ljudi.
Ahmed-paša naseo na blef Kutuzova
U noći 28.avgusta (9.septembra) 1811.godine, Ahmet-paša je sa glavninom svojih snaga počeo da u talasima forsira Dunav kod rečnog ostrva Gola. U prvom talasu se nalazila grupacija od oko 6,000 janjičara koji su čamcima i manjim brodovima prebacili na levu stranu reke. Delovi turskih snaga, jačine 800 ljudi, su imali zadatak da uzvodno forsiraju Dunav i organizuju demonstrativni napad na ruske snage koje su se nalazile na potezu Žurž-Slobocija. Ova dejstva su imala za cilj da razvuku ruske zaštitne odrede koji su branili levu obalu Dunava, radi lakšeg transfera glavnine turske napadne grupe koja se sastojala od janjičarskih pešadijskih odreda. Ovo je u samom početku bitke i imalo izvesnog uspeha, jer su uz mestimično slaba puškaranja, Turci uspeli da sa svojim prvim ešelonom pređu Dunav i da se ukopaju na dostignutim pozicijama.
Nakon što je dobio izveštaj od strane svojih komandira o pogoršanju situacije na Dunavu, general Kutuzov je naredio generalu Bulatovu da formira jedan interventni odred sastavljen od 5 bataljona i da sa njim što pre rasvetli situaciju na ovom frontu. Ovaj odred je ubrzo imao nekoliko vatrenih kontakata sa turskim prethodnicama, i pošto ih je rasterao naleteo je na glavni utvrđeni položaj kojeg su branili janjičari. Bez neke veće pripreme, general Bulatov je sa delom svojim snaga pokušao da razbije Turke na još nedovršenim položajima, ali je taj njegov napad odbijen. U tim borbama su janjičari uspeli da zarobe i jednu rusku ratnu zastavu.
Mihail Kutuzov. Wikipedia.org
Posramljeni vezir puca u svoje vojnike
Pošto je uvideo da su turske snage na ovom odseku znatno brojnije, on je sačekao da mu se priključi glavnina grupe u kojoj se nalazila i baterija topova. Veoma pokretljive i snalažljive ruske jedinice su uspele da izađu na obale Dunava i da pod snažnu vatru stave turske transportne brodove sa kojim su prebacivali ljudstvo. Ovo je izazvalo pometnju među Turcima, i veliki broj brodova je zaokrenuo svoju putanju i krenuo da se vraća nazad. Kada je video šta se na Dunavu dešava, Ahmet-paša, koji se upravo tada spremao da pređe reku, izdao je naredbu da se bez ikakve milosti otvori vatra po turskim brodovima koji izbegavaju prelaz. Uskoro je po Turcima na vodi otvorena uraganska vatra, koja je sad dolazila od besnog vezira i sopstvenih snaga, i koja ih je primorala da ponovo zaokrenu svoje brodove ka levoj obali reke. Pošto su nadjačali malobrojnije ruske snage na levoj obali reke, Turci su uspeli da iskrcaju još jedan talas svoje pešadije na njenu levu obalu i dodatno učvrste svoje pozicije.
Ruski general Kutuzov je izdao naredbu Bulatovu da se odvoji od ovih turskih snaga i zauzme pozicije zapadno od Žurža. On je uvideo da turski vezir želi da sa glavninom svojih snaga, po svaku cenu pređe reku na ovom odseku. On je brzo napravio plan bitke koji je u prvoj fazi imao za cilj da dopusti prelaz turskim snagama na levu obalu Dunava, uz balogoremenu koncentraciju svojih snaga oko turskog rasporeda, koje su trebale da u pogodnom času izvrše opšti napad na neprijatelja, i praktično ga likvidiraju na obalama reke. Sve do 1.septembra (13.septembra) je trajalo prebacivanje turskih jedinica preko Dunava. Tog dana je reku prešao i Ahmet-paša sa svojim štabom. Odmah pošto su prešli reku Turci nisu razvijali dalja ofanzivna dejstva ka Žuržu (sem manjih prethodnica) i ulogorili se praktično na samoj obali Dunava.
Kutuzov u hodu sačinio genijalan plan bitke
Za to vreme, Kutuzov je sa svojim snagama koje su se sastojale od ne baš sjajno opremljenih 25 bataljona i 35 konjičkih eskadrona, izmestio štab iz Žurža u Slobociju gde se ulogorio. Ove snage nisu bile dovoljne da se suprotstave 5 puta brojnijoj grupaciji kojom je komandovao turski vezir. Ruski general je ovih nekoliko dana potrošio za maksimalno podizanje borbene gotovosti svih raspoloživih trupa za odsudan boj. U ovome mu je pomogla i neočekivana pasivnost turske vojske koja je prešla Dunav. Ona se ograničavala samo na sporadične ispade izviđačkih grupa koje su u nekoliko sukoba brzo razbijene. Ovo je dalo prostor Kutuzovu da povrati stratešku inicijativu. On se odlučio na smeli, ali genijalni plan, da sa delom svojih snaga forsira Dunav i da napadne Turke sa obe njegove strane koje su bile raspoređene uz obalu. Posebno mu je u fokusu bila desna obala reke gde su Turci imali logor u kojem je bilo oko 20,000 ljudi, i koji je predstavljao logistički centar tj.srce Ahmet-pašine vojske.
Za operaciju ruske vojske na desnoj strani Dunava bili su zaduženi Kozaci, koji su zahvaljajuću velikoj pokretljivosti ali i strahopoštovanju koje su stekli u borbama sa Turcima, bili idealni za ovakav razvoj bitke. Da bi u potpunosti zavarali Turke o ovom ambicioznom ofanzivnom planu, Kutuzov je krenuo da oko svog tabora podiže utvrđenja koja su kod neprijatelja stvorili utisak da Rusi planiraju da se brane. Ono su spokojno pratili izradnju ovog utvrđenja sve do 22. septembra (4.oktobra) kada su se napokon pokrenuli i izveli napad na isturene ruske odrede koji su branili logor. Ovaj napad je posle kraće borbe odbijen. Sutradan su borbe na ovom pravcu ponovo obnovljene, pošto je jedan ruski odred uspeo da razbije 500 Turaka i ovlada njegovim pozicijama. General Kutuzov je u ovim borbama stekao dublji uvid u borbeni moral turskih vojnika, koji je generalno bio slab.
Kozaci kreću u iznenadni napad
Posle ovih okršaja među turskim jedinicama na levoj obali reke je zavladao unutrašnje komešanje. Uočena su brojna dezerterstva, a postojala je opasnost i da se Ahmet-paša sa ovom vojskom izvuče iz pripremljene zamke, i vrati nazad preko Dunava. Ovo je ubrzalo realizaciju ratnog plana generala Kutuzova koji je hitno naložio da se aktivira brzi odred jačine 18 bataljona u stavi pod komandu generala Makarova. Ovaj odred je imao zadatak da što pre forsira Dunav i da bez ikakvog odlaganja napadne tursku komoru koja se nalazila na desnoj obali reke. Pošto su rešeni problemi oko obezbeđivanja adekvatnog transporta preko reke, odred je 2.oktobra (14.oktobra) na razdaljini od oko 20 km uzvodno od turskog logora, u punom kapacitetu prešao reku, i krenuo u energično nastupanje kroz gustu šumsku vegetaciju koja je rasla pored Dunava. Uskoro je izbio pred turski logor u kome je vladala praktično mirnodopska atmosfera. Pošto je izvršio temeljitu pripremu napada, general Makarov je 2.oktobra (14.oktobra) sa svim raspoloživim snagama izvršio stravičan juriš na potpuno zbunjenog neprijatelja, iz potpuno neočekivanog pravca. Ruski kozaci su sa isukanim sabljama munjevito uleteli u logor i posekli hiljade turskih vojnika. U potpunosti je razorena neprijateljska armija koja je brojala više od 20.000 vojnika. Veliki deo je pao u zarobljeništvo, a drugi deo se razbežao po okolnim šumama. Zarobljena je kompletna turska komora sa hranom i municijom. O kakvom se kolosalnom iznenađenju radilo svedoče ukupni ruski gubici koji su iznosili svega 9 poginulih i 40 ranjenih vojnika.
Pošto je uništio turske snage na desnoj obali Dunava i zaplenio kompletnu komoru uključujući i desetine topova, general Markov je artiljerijskim plotunom po turskom logoru sa leve strane Dunava, obavestio Kutuzova da krene u opšti napad na Ahmet-pašu koji se našao u unakrsnoj vatri. Našavši se između čekića i nakovnja, Ahmet-paša je uspeo da izbegne okruženje i da pod okriljem noći 2/3 oktobra (15.oktobra) pređe preko Dunava i dokopa Rusea. Ovo je Kutuzovu odgovaralo, pošto je po turskim ratnim običajima vezir lišen donošenja bilo kakvih odluka, pa i potpisivanja primirja, kada se zajedno sa vojskom nađe u okruženju.
Predaja Turaka kod Slobocije., Muzej Borodinske bitke
Katastrofa najbolje turske armije
Opkoljena turska grupacija je bila izložena strahovitoj artiljerijskoj kanonadi sa desne strane Dunava. Gotovo celokupna artiljerijska municija koje je bila namenjena Ahmet-pašinoj vojsci sručila se na turske glave. U logoru je zavlada glad, među vojnicima su se pojavile zarazne bolesti. Sve ovo je prinudilo Ahmet-pašu da započne pregovore oko zaključivanja primirja. To se desilo 23.novembra (5.decembra), kada je potpisana kapitulacija turske armije, čije se u brojno stanje u međuvremenu smanjilo za čak tri puta. Tri dana kasnije, generalu Kutuzovu se predalo svega 12,000 poluživih turskih vojnika, od ukupno 36,000 koliko ih je bilo na početku bitke. Najelitnija turska armija je bila definitinvo uništena.
Ukupno je poginulo ili umrlo najmanje 20,000 turskih vojnika, 2,000 je prešlo na rusku stranu, a još oko 2,000 prebačeno u grad Ruse.
Posledice bitke
Bitka kod Slobocije je šokantno delovala na Otomansko carstvo i turskog sultana, koji je u delti Dunava izgubio možda svoju najbolju armiju. Ovakav razvoj događaja je ubrzao potpisivanje mirovnog ugovora koji je ratifikovan 16.maja (28.maja) 1812. godine u Bukureštu, koji je potvrdio pobedu Rusije u ovom ratu. Granica se pomerila na reku Prut, a Rusija je dobila Besarabiju i zapadnu Gruziju.
Slobodan Đukić,
Russia beyond
.jpg)
