Izvor: Deutsche Welle, 12.Nov.2016, 16:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biti novinar u Erdoganovoj Turskoj
Došla su vremena kada je novinarski poziv u Turskoj ispunjen značenjem do granice pucanja, piše u autorskom tekstu za DW Čigdem Akjol, nemačka novinarka tursko-kurdskog porekla. Tekst objavljujemo u seriji „Moja Evropa“.
„Biti novinar u Švedskoj ili Finskoj nema nikakvo značenje", kaže u jednom intervjuu Čan Dundar, bivši glavni urednik turskog lista Džumhurijet. „Ali ima značenje u Turskoj. U normalnim vremenima svako može da se bavi novinarstvom. Sada >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << je trenutak da pravi novinari pokažu šta umeju." S tom izjavom može da se složi svaki izveštač. Jer, dok smo tokom protesta u parku Gezi još i nalazili priče pune nade, u međuvremenu smo postali krizni reporteri, i sami prečesto tema izveštaja.
Posle protesta u parku Gezi javljali smo o gigantskoj korupcionaškoj aferi, borbi Erdogana protiv svog nekadašnjeg saborca a današnjeg neprijatelja Fetulaha Gulena. Doživeli smo talas terorizma koji do danas ne jenjava u izvedbi džihadista Islamske države i Radničke partije Kurdistana, kraj mirovnog procesa između Ankare i Kurda, hapšenje demokratski izabranih poslanika. Doživeli smo pokušaj državnog udara i naizgled beskrajni talas čišćenja aparata. Ni u jednoj zapadnoj državi nema toliko novinara po zatvorima kao u Turskoj. Skoro na dnevnom nivou turske kolege bivaju hapšene, a od njih ispražnjene redakcije zatvarane.
Svi koji u Turskoj rade kao novinari imaju svog stalnog pratioca: vladu. Ona pomno prati šta rade dopisnici stranih medija. Čita se, nadgleda, prisluškuje. Kada je Erdogan postao premijer 2003, Turska je na listi Reportera bez granica zauzimala 116. mesto od 180 država. Danas je pala na 151. mesto. Prema navodima opozicione socijaldemokratske stranke CHP, samo prošle godine je 774 novinara ostalo bez posla jer su zastupali nepoželjne stavove. Nakon propalog puča u julu je državna represija postala još jača: više od 140 kritičkih novinara je pohapšeno. Reporteri bez granica su prvi put označili Erdogana kao „neprijatelja slobode štampe".
Redžep Tajip Erdogan je na kritike EU reagovao: "Baš me briga da li me zovete diktatorom ili slično. To mi na jedno uvo uđe, na drugo izađe. Važno je šta kaže moj narod." A evo kako je na to reagovala nemačka štampa. (07.11.2016)
Turska spisateljica i aktivistkinja za ljudska prava Asli Erdogan poslala je Dojče veleu pismo iz istanbulskog zatvora. To je apel za medijske slobode i ljudska prava u danima „demokratske trice“ u Turskoj malo vrede. (04.11.2016)
Turska vlast se neće zaustaviti dok ne pohapsi sve koji joj se suprotstavljaju, komentariše Seda Serdar, urednica programa DW na turskom jeziku. Pita se zašto nemački i evropski političari još uvek reaguju mlako. (01.11.2016)
Vladari sve detaljnije propisuju ko sme, a ko ne sme da izveštava. Pod taj pritisak dospevaju i dopisnici stranih medija. Njima se sve češće onemogućava da uopšte doputuju u Turku, proteruju ih, ili im turski Ured za medije ne izdaje potrebne akreditacije. Ko nema žutu plastičnu karticu, taj ne dobija ni dozvolu za rad pa nema osnova ni za boravak – dakle mora da ode.
Kritika iz inostranstva ne interesuje šefa turske države. „Svejedno mi je da li me zovete diktatorom ili kako već – to mi na jedno uvo uđe, na drugo izađe", rekao je Erdogan nedavno. Tako jača autoritarizam. Erdogan je uspeo da od Turske načini zemlju straha. Deca moraju da paze da ne završe iza rešetaka zbog kritičkog napisa na Fejsbuku. Turska je pod Erdoganom postala zemlja u kojoj se iz knjižara izbacuju kritičke knjige. Ljudi moraju da gledaju hoće li se pored njih detonirati terorista Islamske države posle čega će vlada najaviti nove bespomoćne mere. Turska se, prema studiji Globalnog indeksa mira iz prošle godine, nalazi na 135. mestu liste „najmirnijih zemalja sveta" od 162 zemlje.
Erdoganovo biračko jezgro – konzervativni i tvrdo religiozni – ionako neće pročitati negativne naslove jer on kontroliše većinu medija i jer im se dopada retoričko označavanje neprijatelja. Žele da budu deo Erdoganovog hipercentralizovanog sistema u čije je institucije sve do najsitnijih kapilara predsednik postavio svoje ljude. Birači ga čak slave kada po ko zna koji put blati strane novinare kao „agente" i „špijune".
„Danima proizvodite izmišljene vesti", proklinjao je Erdogan u junu 2013. pred hiljadama svojih pristalica u Istanbulu. I još: „Pokazali ste svetu nepostojeću Tursku, ali ste ostali usamljeni sa svojim lažima. Ova nacija nije takva kakvom je predstavljate u svetu." Kako i uvek u sličnim zgodama, masa je bila oduševljena i parolama pozivala da se „zgrome" ti lažljivi novinari.
U međuvremenu je u Turskoj zaista dotle došlo: mnogi novinari su zgromljeni – otkazima, hapšenjima, pretnjama. Došla su vremena u kojima zaista postoji ogromno značenje u činjenici da je neko novinar. Samo, trenutno iz Turske nije lako ispričati priče pune nade.
Pogledaj vesti o: Turska
