Izvor: Politika, 14.Okt.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zvezde iz utrobe Zemlje
Izbavljenje dugo zatrpanih čileanskih rudara doživljeno i kao dragoceno ohrabrenje za ceo svet
„Ne tretirajte nas kao zvezde”, molba je Čileanca Marija Sepulvede (40) čije ostvarenje mu neće dozvoliti ni zemljaci ni globalna javnost. On i njegove kolege, sapatnici, jednoglasno su u domovini i širom sveta obeleženi kao „zvezde” nove vrste – iz utrobe Zemlje. Kao „zvezde” opstanka, preživljavanja u nezapamćeno teškim okolnostima, „čuda” koje sebi tek priželjkuju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ojađene mase i mnogi posrnuli sistemi.
Svi oni, trideset tri rudara, juče su spaseni posle rekordnog prebivanja u zatrpanom prostoru: 69 dana na dubini većoj od 600 metara, gde ih je zarobilo urušavanje u rudniku bakra i zlata San Hose, na severu Čilea. Operacija pojedinačnog izvlačenja na površinu, uz pomoć svakojake tehnologije čiji je završni izdanak bila kapsula koja se kretala kroz bušotinu, u koju je postavljena odgovarajuća cev, trajalo je 22 sata, kako se izveštava, a njene dramatične epizode je, posredstvom televizije, pratilo više stotina miliona ljudi na svim stranama planete.
Izbavljenje iz „Hadovog carstva” doživljeno je kao dragoceno nacionalno i internacionalno ohrabrenje. Kao često nedostajući dokaz da je mogućno izaći iz kandži svakojakih i razmahanih podzemlja, da je mogućno „stići i uteći i na strašnom mestu postojati”.
Svet koji, posebno u ovim kriznim trenucima, prosto čezne da bodra vest prevagne nad zlokobnim izveštajima, dobio je, reklo bi se, novu bajku o pobedi dobra nad zlom. „Bio sam i sa Bogom i sa đavolom, borili su se za mene i Bog je pobedio”, Sepulvedine su reči, čije bi obistinjenje mnogi poželeli na znatno nižem nivou: u svakodnevici, u odgonetanju zagonetki kao što su – kako sastaviti kraj s krajem, šta vreba iza ćoška...
Kad bi se, po ugledu na izbor ličnosti, proglašavala zemlja godine, među glavnim kandidatima za tu laskavu titulu svakako bi se našao Čile. Bar kao dragoceni primer pripravnosti na najgore. Pre pola godine pretrpeo je katastrofalni udar zemljotresa sa manje gubitaka nego drugi, a sada je izveo i – porođaj, prethodno gotovo sahranjenog, života iz Zemljine utrobe, kojim se nesreća ispostavlja kao rasadnik sreće.
Spasavanje duboko i dugo zatrpanih išlo je, neizbežno ali i poučno, u više faza. Potraga je nastavljana iako više od dve nedelje od njih nisu stizali znaci života. Kad su najzad dobijeni, prokopana je tanušna pa šira veza s njima. Odozgo su im slati i pošiljke u potrepštinama i saveti za preživljavanje, uz preporuke psihologa za održavanje duhovne stabilnosti i zatrpanih i zabrinutih za njihovu sudbinu.
Akcija je poprimila i međunarodni karakter. Pomogli su saveti i oprema američke Agencije za svemirska istraživanja jer su iskušenja „podzemaljaca” bila slična onima kroz koja prolaze „nadzemaljci”. Izraze ushićenja podvigom u Čileu poslao je niz šefova drugih država, među kojima i Barak Obama. Kinezi su se pohvalili da je jedna od važnih dizalica – njihove proizvodnje. Čestitanja su se čula od Španije do Australije. Ko se nije barem oglasio u tom smislu, ako takvih ima među nadležnima za spoljna saosećanja, izgubio je razloge da računa na solidarnost kad mu ona bude ustrebala.
Novi čileanski šef države Sebastijan Pinjera je vanrednim angažmanom uspeo da se, privatno milijarder, prikaže kao „narodski lider” kome nema važnije brige od pomoći bespomoćnima. Pokazao je i da nije opijen hepiendom, kako izveštava čileanski list „Tersera”: zatražio je kažnjavanje odgovornih za udes u rudniku i najavio reformu zakonodavstva za poboljšanje uslova rada rudara kao „većeg blaga od rudnika”.
Oslobađanje iz podzemnog carstva propraćeno je suzama radosnicama, pevanjem čileanske himne, puštanjem 33 (po broju spasenih rudara) balona… Svima koji se osećaju delom sveta, u Čileu i izvan njega, laknulo je, jer se potvrdilo da je mogućno izaći i iz „nemogućne situacije” – ako postoji sadejstvo nacionalne i internacionalne posvećenosti humanim ciljevima, da se pokaže da je tako mogućno spasti makar 33 života nevinih, koji su obično glavne žrtve oružanih, ratnih i na drugi način kriminalnih, akcija.
Po izlasku iz „pakla”, rudarima se obećava „raj”. Nude im se milioni dolara za ispovest o preživljenom u vidu romansiranja i filmovanja. Predlažu im se i nova zaposlenja u rasponu od reklamiranja proizvoda do drugih unosnih prekvalifikacija.
Oni su se, da „čuda” budu veća, dogovorili da nagoveštene profite od zajedničkih iskušenja – ravnopravno podele. Kako će funkcionisati to što gotovo nigde ne postoji, videće se. Prepričava se već da bi najcenjeniji bili prilozi šefa vanrednog stanja u urušenom rudniku Luisa Ursue, vođe spasilačke intervencije Manuela Gonsalesa, hroničara (koji je vodio dnevnik zatrpanih) Viktora Segovije, „televizičnog” Sepulvede, a nije za odbacivanje ni priča ostalih unutrašnjih i spoljnih aktera.
U svakom slučaju, dobili smo poučnu priču o nesreći sa, zasad, srećnim krajem. Dragocenu tim više što – porođajima, čak „zvezda”, iz utrobe Zemlje – opovrgava uobičajene smernice.
------------------------------------------
Bonusi, fudbal…
Usred rasta nezaposlenosti i smanjenja prihoda, sada izbavljeni a dugo zatrpani, čileanski rudari kao da se kreću u suprotnom pravcu. Tražiće „bonuse” za vanredna iskušenja, a više od 20 firmi, po izveštaju AP, ponudilo im je 1.000 radnih mesta. Bi-Bi-Si navodi i da su im slavni fudbalski klubovi „Real Madrid” i „Mančester junajted” ponudili počasna prisustvovanja na svojim utakmicama, sledeći primer „Barseloninog” asa Davida Vilje (sina i unuka rudara) koji im je poslao dresove sa svojim autogramom.
Ponaosob su od jedne američke firme dobili na poklon naočare za sunce (neophodne za izlazak na svetlost dana) vredne po 450 dolara. Uslediće, može se pretpostaviti, i druge vrste saosećanja koja doprinose prestižu darodavaca…
-----------------------------------------
I bivši fudbaler među rudarima
Frenlin Lobos (53), jedan od 33 čileanska rudara, svojevremeno je bio solidan fudbaler. Karijeru je počeo (1980) i završio (1995) u Atakami, igrajući u prvoj i drugoj ligi, a igrao je čak i za reprezentaciju Čilea. Pošto ipak nije mogao da živi od fudbalske ušteđevine, posle je bio taksista i na kraju rudar. Na ovim slikama vidimo ga s fudbalskom loptom neposredno pošto je spasen (na lopti su poruke njegovih prijatelja i porodice), zarobljenog ispod zemlje i kao igrača.
Momčilo Pantelić
objavljeno: 15.10.2010.
