Izvor: Politika, 27.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrtva vladike Gorazda
Nije slučajno što su atentatori na nekrunisanog Hitlerovog naslednika Rajnharda Hajdriha pribežište u Pragu našli u crkvi Ćirila i Metodija, kod mitropolita češkog i moravskog
Specijalno za "Politiku"
Prag, maja – U istoriji Drugog svetskog rata ostaće zauvek zapisan 27. maj 1942. – dan kada su trojica čehoslovačkih komandosa padobranaca, poslatih iz V. Britanije, izvršili atentat i smrtno ranili gaulajtera Češke i Moravske, Hitlerovog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << miljenika i nekrunisanog naslednika, čoveka broj tri u nacističkoj hijerarhiji, Rajnharda Hajdriha. Događaj, čija se 65-godišnjica upravo obeležava, imao je ogroman odjek u zemlji i svetu. Pokazalo se da se ni tradicionalno "mirni" i neratoborni Česi, koji su u ime samoodržanja "progutali" minhenski diktat i komadanje zemlje, a potom i nemački okupacioni protektorat, ne mire se s nacizmom kao sudbinom. Po atentatu usledilo je uvođenje prekih sudova, talas represije, masovni zločin nad žiteljima Lidica...
Atentatori, Jozef Gabčik, Jan Kubiš i Jozef Valčik, zajedno s četvoricom pomagača, sakrili su se u pravoslavnom hramu Ćirila i Metodija u Reslovoj ulici u Pragu. Utočište im je pružio vladika češki i moravsko-šleski Gorazd, poglavar crkve čije je zvanično ime glasilo "Češka pravoslavna zajednica srpske i carigradske jurisdikcije u Protektoratu Češke i Moravske".
Gorazd se svesno žrtvovao i s atentatorima ušao u legendu, čiji se odjek može porediti samo sa onim koji je više od četvrt veka kasnije imalo samospaljivanje Jana Palaha. Zbog toga se s posebnim pijetetom u okviru obeležavanja ovih događaja i tzv. hajdrihijade, kako Česi zovu atentat i sve što je s njim povezano, govori i piše o ulozi češkog pravoslavnog poglavara u ovim događajima koji su ovekovečeni u nekolikom filmskih verzija.
Služenje svom narodu Gorazd je u vreme kada je bila zemlja raskomadana i okupirana izjednačavao je sa služenjem Bogu. Malo je poznato da je u hramu Ćirila i Metodija skrivao niz poznatih političara – protivnika okupacije. Godine 1940. on je pisao Svetom sinodu SPC u Beogradu da je "konačno, zajedno sa svim Česima čvrsto uveren da okupacija čeških teritorija ne može trajati dugo".
Poslednji boj sedmorice padobranaca s Gestapoom počeo je 18. juna pošto su Nemci prethodno pohapsili sveštenike iz hrama Ćirila i Metodija. Dan kasnije, radi zaštite pohapšenih, Gorazd preuzima svu odgovornost na sebe i piše pismo Uredu Protektorata i predsedniku vlade: ..."stavljam na raspolaganje nadležnim organima sebe i spreman sam na svaku kaznu, uključujući i smrtnu".
Ubrzo po završetku borbi u hramu, pošto su dvojica poslednjih komandosa, koja su se skrila u kripti, izvršili samoubistvo, Gorazd je uhapšen, uz asistenciju doušnika. Uprkos tome što su atentatori već bili mrtvi i što se radilo o duhovniku najvišeg ranga, vladiku je Gestapo surovo mučio, tukao, čupao mu kosu i bradu...
Suđenje je održano 3. septembra 1942. i trajalo samo jedan dan. Presuda se znala unapred. Šef Hajnrih Himler pisao je pravosudnim organima da je "firer prihvatio da se održi proces vladici Gorazdu i ostalim okrivljenim sveštenicima. Očekujemo da bude izrečena smrtna kazna". Egzekucija je izvršena već sutradan. Tela pogubljenih su stavljena u drvene sanduke i spaljena u strašničkom krematorijumu.
Značaj žrtve vladike Gorazda premašuje okvire češkog pravoslavlja. Gorazd je dosta pisao i za sobom ostavio zapise o životnoj trezvenosti, moralu, zbližavanju raznih konfesija... koji anticipiraju kasnije teze o ekumenizmu.
Nije slučajno što su atentatori utočište u Pragu, u kome je živelo svega nekoliko hiljada pravoslavaca i gde postoji samo jedan veći pravoslavni hram, potražili i našli upravo u tom hramu, kod vladike Gorazda.
--------------------------------------------------------------------------
Veza između srpskog i češkog pravoslavlja
Gorazd kao ličnost predstavlja jednu od najsnažnijih spona između Čeha i Srba. Građansko ime mu je bilo Matej Pavlik, bio je najpre rimokatolički sveštenik, ali je napustio tu crkvu razočaran njenim odnosom prema svom narodu u Prvom svetskom ratu i postao osnivač Češke pravoslavne crkve. Rukopoložen je 1921. za vladiku u Beogradu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja je bila neka vrsta crkve majke novosnovanoj pravoslavnoj crkvi. Zanimljivo da su dve crkve bile u kanonskom jedinstvu sve do 1946. kada je patronat nad češkim i slovačkim pravoslavcima preuzela Ruska pravoslavna crkva, ali je od pre petnaest godina čehoslovačka pravoslavna crkva autokefalna. Od 1987. ima i svog sveca – vladiku sv. Gorazda Drugog (prvi sveti Gorazd je bio jedan od učenika Ćirila i Metodija, po kome je Pavlik uzeo episkopsko ime ). U SPC Gorazd je slavljen kao mučenik i svetac i pre toga.
Milan Lazarević
[objavljeno: 27.05.2007.]
