Izvor: Deutsche Welle, 23.Avg.2016, 08:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Žrtva koja želi kontrolu nad svojim životom

Danas, 23. avgusta, navršava se deset godina od bekstva Nataše Kampuš iz zarobljeništva. Od prve sekunde na slobodi ona želi da odlučuje o tome šta se o njoj piše. Ali za neke je to sporno...

Osam i po godina, punih 3.069 dana, držana je u zarobljeništvu u kući jednog Austrijanca koji se ubio na dan njenog bjekstva. „3069 dana“ naslov je knjige Nataše Kampuš koju je ona objavila četiri godine nakon što se domogla slobode. Tako se zove i film koji govori o njenom >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << detinjstvu provedenom u zarobljeništvu.

Već u prvom TV-intervjuu, 15 dana nakon bekstva, tada 18-ogodišnja devojka izrazila je želju da ima kontrolu nad pričom o svojoj sudbini: „Želim, a možda i ne želim da napišem knjigu o sebi. Međutim, ne želim da se neko kao ekspert bavi istraživanjem mog života. Ako neko bude pisao knjigu o meni, biću to ja.“ To je i učinila. Nakon prve knjige i filma u čije je snimanje bila uključena, sada je objavila i drugu knjigu „10 godina slobode“.

Prvi intervju posle bekstva

Nastupi u TV-emisijama, intervjui, film, knjige. Sve to liči na pokušaj Nataše Kampuš da zadrži kontrolu nad svojim životom, nad onim što se o njoj govori. Kotrolu koju nad sobom i svojim životom nije imala tokom osam i po godina provedenih u zatočeništvu.

Osam i po godina u podrumu

Volfgang Priklopil – tako se zvao čovek koji je 2. marta 1988. tada desetogodišnju Natašu Kampuš oteo na putu do škole. Zatvorio ju je u podrum koji je bio osiguran teškim vratima. Devojčicu je zlostavljao, vezao je lancima, izgladnjivao je i sve to snimao. „Davao mi je vrlo malo odeće kako bi mi pokazao da je on gospodar, a ja rob“, pričala je Kampuš u jednoj reportaži ORF-a, snimljenoj uz desetu godišnjicu njenog oslobađanja.

Ipak, Priklopil nije uspeo da slomi njenu volju. Ona naglašava da u tih osam i po godina nije bila bespomoćna žrtva. Često je pokušavala da mu se suprotstavi. „Primećivao je kada sam osećala gađenje prema njemu.“

Naslovna strana biografije Nataše Kampuš

Nataša Kampuš je žrtva kakvu i ne biste očekivali. Ona je jaka žena koje deluje samosvesno i govori otvoreno. Žena koja zna šta joj je učinjeno i koliku moć može da ima priča o njoj. „Nataša Kampuš, Vi ste najtraženije lice sveta“, rekao je novinar koji je pre deset godina tu devojku intervjuisao po prvi put nakon njenog bekstva na slobodu. Njen odgovor: isplazila je jezik i prevrnula očima. Ipak, par sekundi posle toga se sabrala i dala opširan odgovor: „Zbog pažnje koja je usmerena prema meni, nosim i odgovornost koju želim da iskoristim. U moju korist, ali i u korist drugih ljudi.“

Kampuš finansira dečiju bolnicu

Već tada je imala planove, govorila o osnivanju fondacije, o ubistvima žena u Meksiku i ljudima koji gladuju. Novac koji je zarađivala od interesovanja medija htela je da iskoristi kako bi smanjila patnje ljudi širom sveta.

Nisu to bile prazne reči. Kampuš je pomogla u finansiranju jedne dečije bolnice u Šri Lanki, socijalno je angažovana, posećuje ljude kojima je potrebna medicinska nega, a sada pokušava da u kući u kojoj je ona nekada bila zarobljena napravi dom za izbeglice.

Ova kuća je danas njeno vlasništvo. Dve trećine joj je pripalo kao obeštećenje za patnje koje je prošla, a jednu trećinu kuće otkupila je od Prokopilove majke. Podrum koji je Prokopil iskopao i u kojem je držao zarobljenu devojku, danas je zatrpan.

Kampuš kaže da svaka dva meseca dolazi u tu kuću. Onda kada se očitava potrošnja struje ili kada je neophodno obaviti neke popravke. „Trebalo je da to bude obeštećenje, ali je to i opterećenje. Loše se osećam kada tu boravim“. Ipak, ona za sada želi da stvari ostanu kakve jesu, kako bi mogla lakše da se suoči s onim što joj se desilo.

Medijske teorije zavere

Kada je s novinarima prolazila kroz kuću, zastala je kraj jedne komode. Iz nje je izvadila kesicu s pramenom plave kose. Uspela je da ga spasi pre nego što ju je Prokopil ošišao. Ipak, u izveštajima nekih medija piše nešto drugo. Reč je, navodno, o pramenu kose deteta koje je rodila u zarobljeništvu i koje je ubila.

To je samo jedna od mnogobrojnih priča koje su izmišljene o Nataši Kampuš. I do danas se drži teza da je osim Prokopila postojala još jedna osoba koja je zlostavljala devojčicu, iako je istraga pokazala da to nije tako.

Otmica devojčice u filmu "3096 Tage"Scena otmice u filmu „3.096 dana“

Te priče pokazuju da će Natašu Kampuš i nakon njenog oslobađanja i dalje pratiti priča o njoj. Neki ljudi i danas tvrdi da ona laže, čak je otvoreno napadnuta na ulici. Stalno mora da se pravda i svuda ide isključivo taksijem.

„Nalazim se u zatvoru predrasuda“

Na pitanje da li se ikada u proteklih deset godina osećala slobodnom, odgovara: „Istinski slobodnom sam se osećala samo u pojedinim trenucima. Međutim, osećam kao da sam se izlaskom iz zarobljeništva vratila u zatvor. Zatvor sačinjen od predrasuda i osuda. Zatvor ovog društva.“

A društvo ima konkretnu sliku o žrtvi. O žrtvi koja je tužna, koja pati, koja spušta pogled i pušta da je fizički i duhovno zlostavljaju u nadi da će jednog dana biti oslobođena toga.

Nataša Kampuš ni u zarobljeništvu nije pristala na tu ulogu. To dokazuju njeni iskazi, ali i video-snimci koje je napravio otmičar. Svoje bekstvo opisuje kao samooslobađanje, a u odnosu prema svemu tome dokazala je da nije i nikada neće prihvatiti ulogu žrtve. I kao što se nekada trudila da svom otmičaru stavi ogledalo pred lice, to čini danas sa društvom u kojem živi.

U jednom nedavnom intervjuu pitali su je da li se još uvek ponekad boji. Novinar je mislio na druge otmičare, na podrume ili slične stvari. Njen odgovor je bio potvrdan. Da, situacije u kojima se nađe u podrumu su mučne, ali više straha joj, kaže, zadaje aktuelna politička situacija i podeljeno društvu u Austriji.

Nastavak na Deutsche Welle...