Izvor: Deutsche Welle, 09.Nov.2015, 09:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zraci nemačkog profesora
Nema dovoljno reči hvalospeva za nemačkog profesora fizike koji je pomogao milionima ljudi. Pre 120 godina slučajno je primetio jedan fenomen koji i danas nosi njegovo ime – to je profesor Konrad Rendgen.
Osmog novembra 1895, četrdesetogodišnji profesor fizike sa univerziteta u Vircburgu, kao i uvek, eksperimentisao je u svojoj laboratoriji u Institutu za fiziku „Julijus Maksimilijan“. Već neko vreme se bavio katodnim cevima i u stvari, želeo je samo da proveri zanimljivo >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << i lepo prelamanje svetlosti koji nastaje u eksperimentu koji je tada već bio poznat.
Ali odjednom je primetio da na određenoj udaljenosti takođe počinje da svetli fluorescentni gas kada uključi katodnu cev. Profesor je bio zbunjen: to ne bi trebalo da se događa, posuda sa gasom bila je suviše udaljena da bi uopšte do nje mogli da dopru zraci svetlosti iz katodne cevi. I, što je još čudnije, čak i ako je stavio komad papira ili dasku pred posudu s gasom, ona je i dalje svetlela.
Vilhelm Konrad Rendgen
Profesoru Rendgenu bilo je jasno da je otkrio nešto, nekakve zrake iz katodne cevi koji do tada nisu bile poznati – i to je zapravo njegova najveća zasluga, smatra Roland Vajgand, član kuratorijuma u Vircburgu koji i danas nosi ime Vilhelma Konrada Rendgena i gde je njegova nekadašnja laboratorija pretvorena u muzej: „Njegova zasluga je to što je prepoznao nepoznati fenomen i to onda dalje istraživao.“
Šest nedelja nije izlazio
To je nemački profesor uradio sa ogromnom upornošću: priča se da punih šest nedelja nakon toga nije napuštao svoju laboratoriju iako mu je stan bio samo sprat iznad. To zračenje koje, nevidljivo ljudskom oku, nazvao je Iks-zraci – tako se to još uvek zove na primer na engleskom jeziku. Na nemačkom i čitavom nizu drugih jezika su, u znak zahvalnosti i poštovanja, te zrake nazvali po onome ko ih je pronašao. Tek negde pred Božić te godine, 22. decembra 1895, uradio je i poznatu fotografiju šake njegove supruge, iako je očigledno već tačno znao što će naći na fotografskoj ploči. Samo šest dana kasnije, objavio je svoj naučni rad „O novoj vrsti zračenja“.
Slava i priznanja došli su gotovo odmah: ne samo da je on otkrio novu vrstu zračenja, već su njegovi zraci mogli nešto o čemu su lekari oduvek samo sanjali – da vide šta se događa „ispod kože“. Godine 1901. je zato upravo njemu dodeljena tek osnovana Nobelova nagrada za fiziku – za zasluge za ljudski rod. Nažalost, njegov izum je samo nekoliko godina kasnije postao strašno neophodan: u Prvom svetskom ratu njegov uređaj se uveliko koristio, ali, osim kostiju, lekari su shvatili i da njime mogu da vide i promene u telu nastale zbog nekih drugih bolesti, poput tuberkuloze.
Velik profesor i velik čovek
Danas život bez rendgenskih zraka jedva da može i da se zamisli: ne samo u bolnicama i operacionim salama, već i prilikom pregleda prtljaga na aerodromima, istoričari umetnosti otkrivaju šta su slikari naslikali i ispod dela koje poznajemo, može se „gledati“ i iza zidova na veliku sreću arheologa, a rendgenom se redovno proveravaju i industrijski delovi gde je naročito važno da li imaju neku pukotinu: u osovinama, brodskim šrafovima, točkovima železnice…
Ispunjen je san lekara: mogu da 'vide' šta se dešava u nečijem organizmu
Doduše, sve do sredine prošlog veka uopšte se nije znalo da to zračenje može da bude i opasno. Lekari su pre toga pacijente za svaku sitnicu slali „na rendgen“, a industrija je proizvodila uređaje sa sve jačim rendgenskim zracima. Ali nakon atomskih bombi počelo je da se shvata koliko zračenja mogu da budu opasna i da i rendgenski zraci jonizuju tkivo i mogu da prouzrokuju rak. Zato su današnji medicinski uređaji mnogo slabiji, ali i mnogo precizniji od nekadašnjih, mada lekari još uvek šalju „na rendgen“ samo ako se baš mora.
I profesor Rendgen je umro 1923. sa 77 godina od raka debelog creva. Doduše, malo je verovatno da njegova kobna bolest ima ikakve veze sa zračenjem koje je otkrio: uređaji koji su njemu nekada bili na raspolaganju, nisu imali tu snagu da trajno oštete organizam. Trebalo bi istaći i još jednu karakternu osobinu tog velikog nemačkog profesora: on jeste doduše bio izuzetno ćutljiv i povučen, nije imao mnogo prijatelja, a kada je radio na nekom problemu nije se osvrtao ni na ono što je supruga pokušavala da mu kaže reći za ručkom.
Ali on namerno nikada nije zaštitio svoj izum. Da jeste, to bi mu donelo ogromno bogatstvo. Ali na pitanje firme AEG da li sme da počne da proizvodi njegov uređaj, odgovorio je da taj izum „služi čitavom čovečanstvu i ne sme da bude zaštićen nekakvim patentima, licencama i zaštitama pojedinih preduzeća.“ To je bio razlog što se rendgenski uređaj tako brzo proširio – na sreću miliona ljudi u čitavom svetu.
.jpg)
