Izvor: Politika, 16.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zlosrećni "ilegalac" Zorica D.
Maloletna devojčica živi u okolini Bijeljine, pošto je pre 14 godina izbrisana iz spiska rođenih u Celju Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana, 15. oktobra – "Poštovani ministri: Lovro Šturm, Dragutin Mate i Janez Drobnič, u prilogu vam šaljemo kopije dokumenata maloletne Z. D." Tako počinje otvoreno pismo koje je Aleksandar Todorović, predsednik Civilne inicijative izbrisanih aktivista (CIIA), poslao 11.10.2006. pomenutim ministrima za rad i porodicu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravosuđe i policiju, kao i svim medijima i javnim poslenicima. O apel za humanost oglušili su se svi – od ministara Janšine vlade, preko ovdašnjih novinara do prvaka civilnog društva.
Sadržina pisma i prateći dokumenti otkrivaju zlu sudbinu bebe Zorice D. koja je rođena 14. marta 1990. u Celju, dve godine uoči tajnog brisanja (6.2.1992.) nekoliko desetina hiljada slovenačkih građana, poreklom iz drugih republika nekadašnje SFRJ, iz registra stanovnika Slovenije. Iako je Ustavni sud Slovenije 2003. presudio da je brisanje 18.305 osoba (službeni podatak) urađeno nezakonito i odredio da se obespravljenim ljudima mora vratiti oduzeto pravo boravka, iz kojeg proizilaze i sva ostala prava (na školovanje, rad, socijalnu i zdravstvenu zaštitu, dokumente...) – nije se desilo ništa, a izbrisani još čekaju pravdu.
Među njima je i danas 16-godišnja Zorica, koja odrasta kao "ilegalac" u Republici Srpskoj, bez mogućnosti da se kreće van radijusa koji pokriva razdaljinu od kuće do škole. Nedaće ove porodice počele su, zapravo, izletom u Bosnu, da rodbini pokaže prinovu. Nekoliko dana kasnije, povratak kući okončan je na hrvatsko-slovenačkoj međi. Sve je pošlo naopako – slovenački policajac oduzeo im je isprave i rekao da ih neće pustiti u državu, jer su dokumenti nevažeći. Našli su se u čudu. Nisu pomogle molbe, kuknjava, neverica, ljutnja. Sve što su imali, uključujući lične stvari, ostalo je u stanu u Celju. Morali su da se vrate nazad u zavičaj, u okolinu Bijeljine, usred ratnog meteža 1992. Mislili su – privremeno, nesporazum će brzo biti razjašnjen. Od ada je prošlo 14 godina.
Kada je Zorica napunila šest godina, počele su brige kako je upisati u školu. Pisali su matičaru u opštini Celje, nakon čega poštom stiže kopija Zoričine krštenice. Rubrika "državljanstvo" bila je prazna, iako je bio upisan jedinstveni matični broj građana (JMBG), iz kojeg je proizilazilo da je po rođenju bila upisana u knjigu republičkog državljanstva Slovenije, gde je dobila "slovenački JMBG". Na osnovu toga, Zorica u Bijeljini dobija izbegličku legitimaciju kao izbeglica iz Slovenije, adresa Hudinja 16, Celje – u rubrici "mesto i opština iz koje je lice izbeglo". Završila je osnovnu školu a sada primiče kraju i srednju ekonomsku, sve sa odličnim uspehom. Jula ove godine, međutim, istekla joj je izbeglička legitimacija. Zorica želi da nastavi školu, ali za odlazak izvan sela i za upis na fakultet potrebni su joj lična karta, možda pasoš, izvod iz krštenice. Uopšte, uređen status. Zato roditelji ponovo mole nadležne organe u Celju za kopiju krštenice. Stiže dokument br. 1990/497, overen 21.6.2006., a u njemu Zorica više ne samo da nema državljanstvo, već joj je izbrisan i matični broj!
Gubitak izbegličkog statusa preti da prekine njene snove da će steći obrazovanje i ići na univerzitet. Za sad joj dobri ljudi "gledaju kroz prste", pa razred završava kao "ilegalac", zavisna od dobrote onih koji "žmure na oba oka", piše Todorović u pismu slovenačkoj javnosti. U razgovoru za "Politiku", Zorica kaže da, iako nije visokog rasta, odlična je košarkašica, ali kao "ilegalac" ne može i ne sme na utakmice ni na školska ili druga takmičenja. U pismu ministrima i ostalim slovenačkim zvaničnicima, Todorović ih moli da joj pomognu, upitavši ih: "Zar je slovenačka administracija pritiskom na dugme 1992. izbrisala i sve snove ovog deteta da će ikada postati punopravni član društva, da će steći obrazovanje, udati se, položiti vozački"... Jer sad je sve to Zorici nedostižno.
Apel Z. D. da se ispoštuje Ustavni sud i Konvencija UN o ljudskim i dečijim pravima, nije kosnuo nikoga, iako je otišao i na adresu Unicefa Slovenije, parlamenta, vlade... Jedina šansa da ne bude apatrid, lice bez ikakvih prava, jeste da joj Slovenija prizna nezakonito oduzet status stalnog prebivališta ili da joj izda službenu i važeću potvrdu ko i kad ju je odjavio iz Slovenije, što bi joj omogućilo da se uredno prijavi na adresi svojih roditelja u BiH. Zorica nam se detinje poverila da će oprostiti Sloveniji, koje se uopšte ne seća, sve neisplaćene dečije dodatke, sve nekupljene igračke, čokolade, svu materijalnu nemaštinu, kao i neizvesnost i strah za budućnost. O ranama na duši ne želi da govori. "Samo da mi Slovenija da papire, da znam jesam li tamo ili ovamo, jer sad nisam nigde", kaže. To bi joj omogućio da postoji, u drugoj državi.
S. Vasović-Mekina
[objavljeno: 16.10.2006.]
