Izvor: Politika, 11.Dec.2010, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zločin i odmazda
Električna stolica je od fine hrastovine, a smrtonosna injekcija je ustvari jedna mašina
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – S obzirom da je napravljena još na početku druge decenije prošlog veka, od fine bele hrastovine, stolica izložena u staklenoj vitrini bi mogla da se kvalifikuje i kao antički komad nameštaja. Ali posetioci izložbe ne mogu da isprobaju njenu udobnost, a i da mogu, pitanje je da li bi to baš poželeli.
Ja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sam međutim bio razočaran: namera mi je bila da kao reporter zaista u nju sednem i opišem kako je to – biti na električnoj stolici!
Ova je izložena u najmlađem vašingtonskom muzeju, Muzeju zločina i kazne, u „sobi za pogubljenja”, u kojoj su i drugi „instrumenti smrti” koji su i danas na raspolaganju izvršiocima pravde u Americi. Recimo omča za vešanje na kojoj se vidi da je prilično „odradila”, gasna komora (ali ne prava, već autentična kopija napravljena specijalno za ovaj muzej).
Nedostaju samo puške za streljački stroj. Ali tu je zato smrtonosna injekcija za koju sa iznenađenjem otkrivam da se ne sastoji od šprica i igle, već da je to ne baš mala mašina, sa puno prekidača. Ubijanje njome obavlja se naime u tri faze: pošto se cevčice sa iglama na vrhu ubodu u vene vezanog osuđenika, njemu se prvo ubrizgava sredstvo za anesteziju, da bi se uspavao, a potom dve otrovne tekućine koje treba da zaustave rad organa...
Zvuči morbidno – smrt na električnoj stolici, ako već država mora da ubija izgleda nekako humanije, ali sudeći po nadimku ove pored koje sam stajao („stara dimnjača”) i po tome što su joj donji delovi malo nagoreli, izgleda da nije baš tako.
Na tabli pored je njena istorija. Instalirana je 1916. u zatvoru u Nešvilu, država Tenesi. U nju je selo ukupno 125 osuđenika – i s nje otišlo na onaj svet. Poslednji 1960, kada je Tenesi proglasio moratorijum na pogubljenja.
Električna stolica je prva asocijacija kad se pomene izvršenje smrtne kazne u Americi. Ali kao instrument zakonske odmazde ubijanje strujom je opcija još u samo devet država, i to samo kao „rezerva”. Primarni metod pogubljenja je smrtonosna injekcija, premda je, koliko prošlog leta, jedan osuđenik izveden pred streljački stroj.
Uvedena je pred kraj 19 veka i prvi put primenjena 1890, ne baš prema očekivanjima njenih zagovornika: pogubljenje je trajalo celih osam minuta, a telo nesrećnog osuđenika se na kraju zapalilo. „Bolje bi to obavili sekirom”, prokomentarisao je tada taj čin Džordž Vestinghaus, koji je protivio upotrebi struje u te svrhe, strahujući da će ljudi nerado u svoje kuće uvoditi nešto što može da ih ubije.
To je inače bilo vreme kada se još vodila borba između Edisonovo jednosmerne i Tesline naizmenične struje. Na prvoj električnoj stolici upotrebljena je Teslina, ali pošto je Vestinghaus odbio da vlastima proda generator za te svrhe, kupljen je izokola, tobože za potrebe jednog univerziteta, i uz Edisonovu pomoć (one je želeo da se sazna da je naizmenična struja efikasno ubija) u Njujork stigao preko jedne južnoameričke zemlje.
Nisu, nažalost, sve električne stolice danas u muzejima: mnogo se još održava u „radnom stanju”. Najnovije pogubljenje strujom obavljeno je u martu ove godine u državi Virdžinija, i to po želji osuđenika, koji je smatrao da će se tako mučiti manje nego sa smrtonosnom injekcijom.
Rasprave o smrtnoj kazni u Americi su inače stalno na dnevnom redu. Najnoviju je pokrenuo prošlonedeljni početak jedne sudske rasprave, u kojoj branioci jednog još neosuđenog ubice u Teksasu, traže da se ona proglasi neustavnom. Argument im je da je suviše mnogo ljudi koji su u ćelijama smrti čekali na pogubljenje, otkrivanjem dokaza koji su potvrdili njihovu nevinost, u poslednji čas oslobođeno, što po njima znači da u sistemu postoji greška koja ga obesmišljava.
Od 1976, kada je posle četvorogodišnjeg sudskog moratorijuma smrtna kazna obnovljena, takvih slučajeva bilo je čak 139, čemu je najviše doprinelo korišćenje DNK analiza kao dokaza.
Iako je Amerika među samo tri industrijske demokratije u kojima se primenjuje smrtna kazna (u Japanu su pogubljenja redovna praksa, u Južnoj Koreji je zakon još na snazi, ali se ne primenjuje), ona je stvar izbora pojedinih federalnih država. Mičegen je recimo, bio prvo društvo engleskog govornog područja u kojem je smrtna kazna ukinuta – još 1846.
Prema ovogodišnjem istraživanju Galupa, većina Amerikanaca (64 odsto) smatra da treba da ostane kao kazna za ubistva. Za to se zalažu i neki profesori prava, jer „neki ljudi zaslužuju da umru i mi imamo obavezu da ih ubijemo”.
Ali uprkos velikom broju zločina ubistava (14.000 u 2009), godišnje se izrekne samo po stotinak najtežih kazni. Prošle godine su obavljena 52 pogubljenja, a ove 45. U „ćelijama smrti” (gde je danas oko 3.200 ljudi) osuđenici u proseku provedu po 12 godina, a neki i po više od 30.
Menadžerku Muzeja zločina i kazne Dženin Vakareno pitao sam kako se posetioci osećaju u sobi sa gasnom komorom, električnom stolicom (pa čak i giljotinom, uvezenom iz Francuske). „Ima u drugim sobama još morbidnijih prizora”, odgovorila mi je.
Prošao sam kroz sve sobe, par minuta proveo i u tipičnoj zatvorskoj ćeliji – i verovatno kao i svi posetioci kući se vratio ne baš prijatno raspoložen. Zločin se ne isplati, mada je, kako pokazuju i svi eksponati ovog muzeja – večiti pratilac civilizacije.
Milan Mišić
objavljeno: 12/12/2010
