Izvor: Politika, 16.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zločin „dobrog momka”
Stiven Kazmarček je pucnjima šokirao najširu javnost, naročito ljude koji su ga poznavali, ali ne i hroničare oružanih prepada u SAD
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 16. februara – Bio je najljubazniji i najmirniji momak na svetu, posvećen pružanju pomoći ljudima. Profesor kriminologije na Univerzitetu severnog Ilinoisa, Džim Tomas tako je video svog studenta Stivena Kazmarčeka, proizveo ga u svog pomoćnika na predavanjima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i postao njegov prijatelj.
Tandem je, međutim, razdvojen prošlog četvrtka na način koji je profesora nagnao da promeni svoje procene, a naciju bacio u još jedno duboko preispitivanje. Kazmarček (27) je naoružan s četiri revolvera, upao na čas geologije i hicima usmrtio pet i ranio šest studenata, izvršivši potom samoubistvo.
Javne i druge priče
Šta ga je nagnalo da ustreli kolege, verovatno će ostati među zagonetkama koje neće biti odgonetnute. Za sobom nije ostavio oproštajno pismo, a ostali njegovi tragovi ga predstavljaju kao odličnog studenta, komunikativnom mladića, angažovanog naročito na kursevima za preobražaj kriminalaca, među koje se ipak svrstao pre nego što je sebi oduzeo život.
U javnom opticaju su bile samo njegove vrline. Nagrađivan za uspehe u učenju, cenjen drug, bez policijskog dosijea, regularno registrovani vlasnik oružja, predvodnik kolega u grupama za proučavanje krivičnog sistema, zainteresovan i za usavršavanje u socijalnom radu, naročito na polju mentalnog zdravlja..
Tek pošto je druge zavio u crno, na videlo su izbile i neke njegove druge karakteristike. Bio je, navodi se, psihički nestabilan, iz vojske je otpušten posle nekoliko meseci iz „razloga koji se ne navode”, a ispomoć kao stražar u lokalnom zatvoru napustio je naglo, bez obrazloženja.
Pripucao je ubrzo po prestanku uzimanja lekova u još neobnarodovanoj vrsti terapije za smirivanje. „Počeo je da se čudno ponaša”, registrovala je i policija, ne precizirajući šta je to kod Kazmarčeka počelo da odudara od njegove dotad „podobne” prirode.
Istražitelji slute da bi „okidač” mogao da bude nedavni njegov raskid s devojkom. Najšira javnost i dalje je u šoku.
K sebi ponajviše ne mogu da dođu oni koji su poznavali Kazmarčeka kao finu i perspektivnu osobu. Zbrisana im je, naime, ovde obožavana uprošćena podela na dobre i loše momke, jer je upravo „dobar momak” učinio zlodelo.
Hroničari oružanih prepada u SAD nisu iznenađeni jer im pravo na to ne da statistika. U ovoj zemlji godišnje se, u proseku, izvede oko 300.000 oružanih prepada u kojima život izgubi oko 30.000 ljudi. Stopa takve smrtnosti je veća nego bilo gde u razvijenom svetu. Svaki treći od 300 i nešto miliona Amerikanaca poseduje bar jedno oružje, a ukupno – 230 miliona komada.
Analitičare posebno brinu ubistva u obrazovnim ustanovama, naročito posle maskara na univerzitetu Virdžinija tek, gde je prošlog aprila jedan student ubio više od 30 kolega. Predlažu se raznovrsne mere dodatne zaštite. Jedni su za strožu kontrolu i efikasniji sistem uzbunjivanja, dok drugi insistiraju da se problem reši – naoružavanjem studenata. „Jedini način da se suprotstavite osobi s pištoljem jeste da i vi imate pištolj”, izjavio je „Ju-Es-Ej tudeju” student inženjerstva iz Sinsinatija Majkl Flitkraft. „Odobrenjem da oružje uđe u učionice, stvari bi postale još gore”, tvrdi Garet Evans koji je zadobio rane u obe noge prilikom masakra u Virdžinija teku.
Eksperti procenjuju da ni najnovija tragedija neće ništa bitno promeniti, zbog velikog uticaja koji oružani lobi ima na političare. I dalje će svako, pa i tinejdžeri, lako dolaziti do svakojakih „puca”, koje se tretiraju kao ovaploćenje prava na ličnu samoodbranu.
Izgubljene nade
Ali, mladi su sve napetiji a oružje im je jedna od vrlo dostupnih stvari za iskaljivanje nezadovoljstva – sugeriše Džefri Sprag iz oregonskog Instituta za izučavanje nasilja i destruktivnog ponašanja. Pucnjave po prosvetnim institucijama su učestale pa predavač za suzbijanje takvih drama Bil Bond konstatuje: „Samo se razlikuju imena škola i počinilaca ali je sve to jedna jedinstvena priča o mladima koji su izgubili nadu.”
Beznađe je boljka a Patrik Tolan sa čikaškog Univerziteta Ilinois kaže da tek „svaka treća mlada osoba s mentalnim poremećajem dobija odgovarajući tretman”. Prisetio se, novim povodima, i svoje mladosti kad su nastavnici s đacima izvodili vežbe za slučaj nuklearnog napada i kad su svi zbog takve mogućnosti osećali veliki strah.
Sadašnji đaci su pod sličnim strahom, samo što se ovoga puta ne radi o zebnji od ruskih projektila, nego od upada naoružanog napadača na čas. Sluti da je danas njima teže nego njemu nekada. „Moraju da budu pripravni za nešto što ne mogu da predvide.” Na nešto nepredvidljivo kao što je bio zločin „dobrog momka” Stivena Kazmarčeka. Iako je on, kako se tvrdi, delove oružane opreme nabavio posredstvom Interneta, kod istog prodavca koji je snabdeo i počinioca masakra na Virdžinija teku"
Momčilo Pantelić
[objavljeno: 17/02/2008]
