Izvor: Blic, 08.Nov.2009, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zid koji je delio sudbine
Muškarac ponosno diže uvis novorođenu bebu. Preko, u istočnom Berlinu, s druge strane zida, baba i deda mogu da čuju kmečanje novorođenčeta, kroz bodljikavu žicu mogu da nazru lice svog unučeta, ne mogu jedino da ga dodirnu...
Zid je 28 godina presecao Berlin na dva dela. Devetog novembra ove godine navršava se 20. godina od konačnog pada ove smrtonosne granice, dana kada je, prema tadašnjem pisanju jednog američkog novinara, „otvorena brana ka slobodi". Monstruozna >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << građevina, duga 115 km i prosečno visoka 3,6 m, mogla je da se vidi čak i iz svemira. Zid je predstavljao svojevrsnu granicu među svetovima.
Priče ljudi koji su decenijama živeli u njegovoj senci danas deluju kao sa neke druge planete. „Tetka nam je ponekad preko granice bacala banane", priča Krista Vinkler, koja je 28 godina živela tik uz smrtonosnu barijeru. Svakodnevica ovakvog života ogledala se pre svega u detaljima, od kojih su mnogi već odavno pali u zaborav. Manfred Dic (65) živeo je u Istočnom Berlinu, u slepoj ulici čiji se jedan kraj završavao zidom. „Od ujedinjenja u našem dvorištu raste velika breza i zovin žbun", priča on. „Dok je zid postojao, sve je moralo da bude golo. Pogranične patrole su iz zemlje čupale mlade izdanke drveća." Opsadni režim NDR plašio se čak i drveća i žbunja – jer bi u njemu mogli da nađu skrovište begunci.
Slike iz tog perioda prikazuju dečake sa zapadne strane kako šutiraju loptu u pravcu zida, i naoružane graničare NDR u patroli sa zapadne strane, dok kraj njih mirno prolaze biciklisti. Uski pojas duž zida sa zapadne strane zvanično je, naime, i dalje pripadao sovjetskom sektoru.
Na svoj teskobni način, zid je bio deo života ljudi kojima je bio nametnut, a uz njega su išli i hici. Krici pogođenih begunaca. Svetlost reflektora koja je noću špartala preko tzv „pojasa smrti".
„Tatine sestre su stajale s druge strane", priča Krista Vinkler o pogrebu svog oca, na groblju smeštenom uz sam zid. „Samo sa balkona su mogle da nas vide dok idemo u crkvu. Čule su kako zvone pogrebna zvona, ali nije im bilo dopušteno da se od njega oproste na njegovom grobu."
UVEĆAJ GRAFIKU
