Izvor: Politika, 05.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Završen najduži dnevnik na svetu
Velečasni Robert V. Šilds, sveštenik i nastavnik, koji je četvrt veka svakodnevno provodio po četiri sata u zapisivanju događaja iz sopstvenog života, i to u razmacima od po pet minuta – od promene sijalica i razmišljanja o bogu do odlazaka u toalet – i napisao dnevnik od 37,5 miliona reči, koji je verovatno najopširniji ikada napisan, umro je od posledica infarkta 15. oktobra u svom domu u Dejtonu, u američkoj državi Vašington, prenosi "Njujork tajms".
Šilds je imao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 89 godina, a pre nešto više od jedne decenije doživeo je drugi moždani udar, koji mu je onemogućio da kuca. Njegovoj ženi ubrzo je dosadilo da piše po njegovom diktatu.
U intervjuu, koji je 1994. dao Nacionalnom javnom radiju, rekao je da bi prestanak vođenja dnevnika bio isto što i "isključivanje mog života" – zato je, valjda, kraj njegovog duhovnog života bio u junu 1997.
Tokom godina kada je bio u najboljoj formi ispisivao je po tri miliona reči, a milion kada mu nije išlo baš nešto naročito. U Ginisovoj knjizi svetskih rekorda ne pominje se rečnik najduži po broju reči, ali se navodi da je najduži rečnik – na osnovu vremenskog perioda – duže od 91 godine (od 1896. do 1987) vodio pukovnik Ernest Loftus iz Hararea u Zimbabveu.
Očigledno je da 37,5 miliona Šildsovih reči premašuju više od 21 miliona koje sadrži živopisni dnevnik koji je za sobom ostavio Edvard Rob Elis, američki novinski izveštač, koji je 1998. umro u 87. godini ostavivši za sobom zapis o 70 godina svog života. Šilds je prevazišao i Artura Krua Inmana, usamljenog pesnika koji je napisao 17 miliona reči i umro 1963, a da i ne pominjemo dnevnik Semjuela Pepisa o Londonu 17. veka, koji sadrži samo 1,25 miliona reči.
Godine 1999. Šilds je svoj dnevnik poklonio Državnom univerzitetu u Vašingtonu pod uslovom da ga niko ne čita, niti da u njemu prebrojava reči narednih 50 godina.
Što se samog dnevnika tiče, Šilds je smatrao da mu se ništa istinski nije dogodilo ukoliko to nije napisao.
Redovno je zapisivao telesnu temperaturu i krvni pritisak, kritikovao novine i opisivao do u detalj svu nepotrebnu poštu koju je dobijao i cene gotovo svega što je kupio. Na više od trideset načina, od kojih nijedan nije nepristojan, opisivao je svoje obavljanje male nužde, koje su sve do jedne evidentirane. Spavao je u periodima od po dva sata da bi mogao da zapisuje svoje snove.
Ovaj vragolast, proćelav čovek ličio je na pronalazača Bakminster Fulera, koji je svoj život dokumentovao u hronofajlu, kako ga je sam nazvao, tako što je 68 godina u ogroman album lepio pisma, račune i razne komadiće papira. Između ostalog, Šilds je u svoj dnevnik zalepio dlačicu iz nosa kako bi neki budući naučnici mogli da proučavaju njegov DNK.
Jednom prilikom izjavio je da ne zna zašto je 1972. počeo da vodi dnevnik, ali očigledno je da nije mogao da prestane.
"Možete da kažete da sam lud, ali je činjenica da sve nas vodi neka nevidljiva sila", rekao je 1996. u intervjuu za list "Sandej oregonijan".
Šilds se nadao da će istoričari jednog dana njegove detaljne zapise smatrati značajnim.
"Možda će čitajući i saznajući detalje o nečijem životu, iz minuta u minut, svakog dana, izvesti zaključke o svim ljudima", navodi se u intervjuu koji je 1994. dao za "Sijetl tajms".
Robert Vilijam Šilds rođen je 17. maja 1918. u Sejmuru, u američkoj državi Indijani. Njegov otac bio je šampion u brzom kucanju i mogao je neprestano da prekucava obraćanje u Getisburgu brzinom od 222 reči u minutu. Dnevnik je počeo da piše kada je imao 17 godina, uglavnom da bi ovekovečio jednu romansu, ali je ubrzo izgubio interesovanje. Ovom poslu ozbiljno se posvetio tek kada je napunio 54 godine.
Diplomirao je na koledžu Frenklin u Indijani i pohađao je nekoliko bogoslovskih škola pre nego što je postao protestantski sveštenik u Indijani, Nju Hempširu i Ajovi, posle čega mu je crkvena politika dosadila. Preselio se u Južnu Dakotu, gde je predavao engleski jezik u srednjoj školi.
Živeo je od predavanja, rada za kompaniju koja se bavi izdavanjem srednjoškolskih godišnjaka i redigovanja knjiga za jednog izdavača. Napisao je i neobjavljenu knjigu o pljački voza koja je bila osnova za scenario prvog filma Elvisa Prislija ("Love Me Tender"), kao i 1.200 pesama od kojih je, kako je sam tvrdio, samo pet, možda šest bilo dobro.
U Dejtonu Šilds nije držao crkvene mise, ali je obavljao venčanja i sahrane. Venčanja ne samo da nije naplaćivao, već je novim bračnim parovima davao poklone u novcu.
Svoj dnevnik Šilds je pisao u zimskom donjem vešu, zavaljen u pohabanu stolicu, u sobi s pogledom na dvorište iza kuće. Okruživalo ga je šest električnih Aj-Bi-Emovih pisaćih mašina, poređanih u obliku potkovice, na kojima je naizmenično kucao. Okolo su bila razbacana kompletna dela švedskog filozofa Emanuela Svedenborga i mnoštvo traka za pisaće mašine.
Iza sebe je ostavio 91 kutiju u koju se smestilo 25 godina njegovog života.
[objavljeno: ]
