Izvor: Politika, 10.Jun.2015, 08:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaustavljen Erdoganov uspon
Turska posle 13 godina neće imati jednopartijsku vladu, što znači i kraj projekta prelaska na predsednički sistem koji bi legalizovao autoritarnu vlast
Turski birači su se na nedeljnim izborima opredelili da sačuvaju krhku demokratiju koju je poslednjih godina unazadila autoritarnost vladajuće konzervativnoislamske partije i odbacili ponuđeni novi sistem vladavine koji je mogao da vodi ka izbornoj diktaturi.
Konzervativna, neoislamistička Partija pravde i razvoja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (AKP) obezbedila je četvrti uzastopni mandat, nezabeležen u istoriji republike, ali je platila neočekivano visoku cenu: posle 13 godina izgubljena je apsolutna kontrola parlamenta, čime je, barem za sada, propao plan predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da se izglasa novi ustav koji bi omogućio prelazak na snažan predsednički sistem i faktički legalizovao apsolutističku i autoritarnu vladavinu „sultana Erdogana”.
Erdogan jeste najpopularniji i najmoćniji političar, ali milioni Turaka, religioznih kao i sekularnih, veliki test demokratije iskoristili su da predsedniku poruče da njegova vlast ima granice i da ne žele da se guše u autoritarnom zagrljaju njegovog paternalizma.
Kraj apsolutne dominacije AKP-a i njegove tri jednopartijske vlade kao i poraz predsednikovog projekta mogao bi da označi početak nove političke ere u zemlji koja se poslednje dve godine gotovo dramatično polarizovala.
AKP i Erdogan, suosnivač stranke i trostruki premijer pre nego što je prošle godine izabran za predsednika države, borili su se za ubedljivu većinu kako bi na referendum poslali predlog novog ustava
Erdogan je upotrebio svu svoju harizmu da bi privukao što veći broj od 56 miliona birača. Predsednik i islamski klan oko njega izbore su opisivali kao drugi „rat za oslobođenje”. Protivustavno agitujući za AKP pojavljivao sa i Kuranom u ruci.
Kritičari su upozoravali da bi prelazak na predsednički sistem značio „legalizaciju diktature” i povratak Turske u predrepublikanska vremena Osmanske carevine. Opozicioni nacionalisti i kemalistički naslednici iz najjače opozicione stranke Republikanske narodne partije (CHP) posebno su mu zamerali da mimo želje za ogromnom personalnom vlašću želi sebe da predstavi i kao religioznog lidera zemlje u kojoj muslimani zvanično čine 99 odsto stanovništva. Što kao „Otac osnivač nacije broj dva” briše tragove Mustafe Kemala Ataturka i njegove sekularne republike.
Oko 46 miliona birača, koliko je izašlo na izbore, prelomilo je: erozija podrške znači da AKP u 550-članom parlamentu nije obezbedio 276 mesta neophodnih da nastavi jednopartijsku vladavinu. AKP-u je nedostajalo 17 mesta da formira vladu, pa će stranka koja je nekad delovala nezaustavljivo sada će morati da razmotri mogućnost formiranja manjinske vlade ili ulaska u koaliciju.
Najveći pobednik je prokurdska Narodna demokratska partija (HDP) koja je sem Kurda uspela da privuče glasove sekularnih, liberalnih Turaka, posebno sa Egeja, da prebaci nepravedno visok cenzus od 10 procenata i prvi put uđe u parlament. Lider HDP-a Selahatin Demirtas odmah je odbacio mogućnost koalicije.
Ulaskom u parlament HDP ne samo da stiče kapital u pregovorima oko političkog rešavanja kurdskog problema, već je ključno uticao da od prelaska na predsednički sistem ne bude ništa.
AKP, sa 41 odsto glasova (10 odsto manje nego 2011), ostaje najjača stranka, ali kompozicija naredne vlade je neizvesna. U skladu sa Ustavom, predsednik Erdogan će mandat uručiti predsedniku AKP-a, dosadašnjem premijeru Ahmetu Davutogluu, koji na raspolaganju ima 45 dana.
Ali, kako se koaliciona aritmetika vratila posle čitave decenije, pitanje je ko može da bude koalicioni partner vladajuće stranke. Pošto su Republikanska narodna partija i HDP takvu mogućnost odbacili, ostaje jedino desničarska nacionalistička Partija nacionalističkog pokreta koja bi mogla da postane partner ili da pruži podršku manjinskoj vladi.
Pad popularnosti AKP-a pripisuje se sili koja se poslednje dve godine koristi u obračunu sa protestima protiv neoislamističke vlasti, sputavanju sloboda političkih neistomišljenika, pritiscima na sudstvo, kontrolom medija i hapšenju novinara, neispitanim aferama korupcije u uskom krugu Erdoganovih saveznika, padom vrednosti lire – ali iznad svega strahom od rastuće arogancije i autoritarnosti vlasti.
Dodatno objašnjenje se posle decenije fascinantnog buma krije u usporavanju rasta. Direktne strane investicije u Tursku pale su za više od trećinu: sa 1,42 milijarde dolara u martu 2014. na 900 miliona u martu ove godine. Nezaposlenost raste, cene hrane skaču, dok je turska lira u padu. Erdogan je, tipično, odmah optužio „lobi kamatne stope”, a za guvernera centralne banke rekao da je „izdajnik” što nije nije oborio kamate.
Izbori opisivani kao najvažniji poslednje decenije ipak su se u najvećoj meri sveli na referendum koji je odlučivao političku budućnost Turske: da li će postati još autoritarnija ili će se sputati predsednikove ambicije za apsolutističkom vlašću. Ovo je kraj velikog Erdoganovog uspona u turskoj politici.
