Izvor: Radio Slobodna Evropa, 28.Mar.2016, 16:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zašto je izostalo "Je suis Pakistan"

Vlasti Pakistana tragaju za pripadnicima talibanske militantne frakcije koja je preuzela odgovornost za napad u Lahoreu, u nedelju, na parkingu ispred prepunog parka, gde su hrišćani slavili Uskrs. U napadu su poginule najmanje 72 osobe (od toga za sada 29 dece), a ranjeno je više od 300 ljudi. Prve žrtve se već sahranjuju, a zemlja je u trodnevnoj žalosti.

Eksplozija je odjeknula je ispred izlazne kapije parka, svega nekoliko metara od dečjih ljuljaški, ne birajući žrtve. >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Slobodna Evropa <<

U napadu su, prema rečima policijskog zvaničnika Hajdera Ašrafa, poginuli većinom muslimani, te je prvobitna pretpostavka bila da napadači nisu ciljali konkretno na hrišćane jer, kako je rekao Ašraf, "svi idu u taj park." Međutim, ispostavilo se da stvari stoje drugačije.

Ehansulah Ehsa, predstavnik frakcije pakistanskih talibana Džamat ul Ahrar, potvrdio je sa nepoznate lokacije za AFP da meta jesu bili hrišćani i najavio da će njegova teroristička grupa izvesti još takvih napada. Ehsa je zapretio i da će ubuduće, osim vladinih i vojnh ciljeva, mete biti i škole i i koledži.

Muslimani i hrišćani u Pakistanu uglavnom koegzistiraju bez dramatičnih ispoljavanja netrpeljivosti. U ovoj većinski muslimanskoj zemlji, hrišćani čine oko dva odsto populacije i naseljeni su uglavnom u Karačiju, kao i u Pendžabu, gradovima Lahoreu i Faisalabadu.

Većina pakistanskih hrišćana su potomci pripadnika kaste “nedodirljivih”, niže klase hindusa koji su se tokom britanske vlasti pokrstili, ne bi li izmakli kastinskom sistemu po kome su bili “osuđeni” samo na najteže poslove.

Ono što je zajedničko svim pakistanskim hrišćanima je da su izrazito ranjiv deo populacije, zbog verske netolerancije. Mnogi (bogatiji) su budućnost potražili u Kanadi ili Australiji, pošto im je život u Pakistanu postao nepodnošljiv.

Napadi “u ime vere i politike”

Kontroverzni zakon o bogohuljenju koji je u ovoj državi na snazi od osamdesetih, i podrazumeva smrtnu kaznu za nepoštovanje Kur'ana i vređanje proroka Muhameda, često se zloupotrebljava zarad obračuna na ličnom nivou. Asja Bibi, na primer, se 2010. godine u jednom selu u Pendžabu posvađala sa nekoliko muslimaskih žena. One su je potom optužile za bogohuljenje.

Mnogi optuženi nižim sudovima su osuđeni na smrtnu kaznu, ali bi viši sudovi obično preinačili presudu zbog nedostatka dokaza ili je utvrđeno da su optužbe podnete zarad sticanja materijalne koristi od strane tužioca.

Tako je hrišćanka Rimša Masih 2012. godine postala prva nemuslimanka oslobođenja od optužbe za bogohuljenje, nakon što je otkriveno da ju je lažno optužio lokalni muslimanski kler.

Salman Taser, guverner Pendžaba koji se zalagao za uvođenje blažnih kazni i prava jedne hrišćanke koja je godinama bila u zatvoru zbog blasfemije, platio je 2011. godine svoja uverenja životom. Ubio ga je njegov telohranitelj Mumtaz Kadri, zbog – bogohuljenja. Kadri je proglašen krivim i u februaru 2016. pogubljen, što je izazvalo masovne proteste. Iste godine kada i Taser, stradao je pakistanski ministar za manjinska pitanja i vođa hrišćana Šahbaz Bati. Ubili su ga Talibani zato što je “govorio protiv zakona”.

Optužbe za bogohuljenje često su vodile rulju da napadne hrišćane, ali mnogi od napada bili su i politički motivisani.

Podsetimo, u Lahoreu su u martu 2015. eksplodirale dve bombe u crkvama. Stradalo je 14, a povređeno više od 70 osoba. Dvojica bombaša samoubica napali su 2013. crkvu u Peševaru i za sobom ostavili 80 mrtvih. Skoro 40 kuća i crkva zapaljeni su 2009. u gradu Gojra u Pendžabu. Izgorelo je osam ljudi.

Ekstremistička grupa Džamat-ul-Ahrar, koja je preuzela odgovornost za napad u Lahoeru u nedelju, deluje u okviru grupe pakistanskih Talibana Tehrik-e-Taliban. Ovu grupu osnovao je 2007. godine Bajtula Mehsud i naznačio sledeće ciljeve: borba protiv “prozapadnog” pakistanskog režima, uspostavljanje šerijata u Pakistanu, protivljenje NATO jedinicama na terotirijama Pakistana i Avganistana.

Svet osuđuje , ali ne plače

Najnovije žrtve u Lahoru se još uvek broje. Za sada ih je dvostruko više od broja stradalih u Briselu prošle nedelje.

Generalni sekretar UN Ban Ki-mun je ovaj napad ocenio kao "užasni čin terorizma". SAD su ga nazvale “kukavičkim” i poručile da će sarađivati sa Pakistanom da bi se porazili oni koji seju teror.

Predsednički kandidat u SAD, Berni Sanders (Bernie Sanders), napisao je na svom tviter nalogu, između ostalog, da “niko nikada više ne bi smeo da strahuje dok odvodi svoju decu u park”.

Aktivistkinja iz Pakistana Malala Jusafzai, koja je i sama preživela teroristički napad 2009. godine, je između ostalog napisala: "Svaki život je dragocen i treba ga poštovati i štititi".

Visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini (Federica Mogherini), francuski predsednik Fransoa Oland (Francois Hollande), kanadski premijer Džastin Trudo (Justin Trudeau), rusko Ministarstvo spoljnih poslova, izrazili su saučešće i solidarnost sa žrtvama. Međutim, teško je odupreti se utisku da je ovaj napad izazvao manju empatiju, od onog u Briselu, na primer.

Otud se, dok strani zvaničnici, uglavnom saopštenjima (i bez suza) izražavaju saučešće i osuđuju napad u Lahoreu, na društvenim mrežama provlači pitanje – zašto je izostalo “Je suis Pakistan”.

Nastavak na Radio Slobodna Evropa...