Izvor: RuskaRec.ru, 01.Mar.2017, 14:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto Rusija i SAD neće napraviti „dil“?
Zvanični predstavnik Bele kuće Šon Spajser još jednom je objasnio namere predsednika Trampa u pogledu Moskve. „Ako on može da postigne dogovor sa Rusijom, što je nekoliko poslednjih administracija pokušavalo da postigne, on će to učiniti. A ako ne može, neće postići. Ali će pokušati. I ja mislim da njegov uspeh u sferi biznisa i nagodbi treba shvatiti kao pozitivan znak da je on za to sposoban“.
Ovde su ključne reči: „što je nekoliko poslednjih administracija pokušavalo >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << da postigne“. Drugim rečima, ne radi se o nekakvom novom pristupu, nego o tome što je Donald Tramp kvalifikovaniji od svojih prethodnika i može da postigne ono za šta oni nisu bili sposobni.
„Odmrzavanje“ odnosa: O čemu mogu da razgovaraju Putin i Tramp?
Nije ni čudo. Na očekivanja da će Tramp kvalitativno izmeniti odnose između Vašingtona i Moskve uticala su dva faktora. Prvi su pozitivne Trampove izjave o Putinu kao lideru, koje je on dao prilikom nominovanja za predsedničkog kandidata i kasnije kao kandidat republikanaca. Drugi faktor je moćna medijsko-politička kampanja u kojoj je Tramp optuživan za proruske stavove, a zatim i za direktne veze sa Kremljom, pa čak i sa ruskim specijalnim službama.
Bilo kako bilo, te okolnosti su vezane za trenutnu političku situaciju, dok strateške rusko-američke okvire definiše daleko ozbiljniji faktor, a to je činjenica da su u pitanju dve zemlje sa najvećim nuklearnim arsenalom na planeti koje mogu fizički da unište jedna drugu.
Diktat nuklearnog arsenala
Trajektorija razvoja odnosa Moskve i Vašingtona u suštini se ne menja od pedesetih godina prošlog veka, kada je uspostavljen model nuklearnog odvraćanja. Od tada se ciklusi podizanja i popuštanja tenzije ritmično smenjuju.
Danas se na scenu vraća militantna retorika, i ponovo su na ceni mehanizmi „hladnog rata“ čiji je cilj da obezbede uzajamno odvraćanje.
Prevaspitavanje Trampa: Nove priče o „ruskim nuklearnim strahotama“
Nije slučajnost što je Donald Tramp, u kontekstu Rusije, već više puta pomenuo nuklearni potencijal i razoružavanje. Doduše, on to verovatno čini više insitinktivno nego planski, ali ga ni instinkt ne vara, jer dokle god postoje nuklearni arsenali, oni će i diktirati paradigmu odnosa.
Međutim, Amerikancima neće poći za rukom da tu temu iskoriste u novoj rundi diplomatske aktivnosti, jer je ruska strana jasno dala do znanja da dalje smanjenje nuklearnog arsenala nije svrsishodno, a ako se može verovati „insajderskim“ informacijama, i sam Tramp se žali Putinu da Americi ne odgovara Sporazum o smanjenju strateškog ofanzivnog naoružanja (START). Sa druge strane, poslednji dogovor pod nazivom „resetovanje odnosa“ zasnivao se upravo na temelju smanjenja naoružanja. Nije jasno šta bi još moglo igrati ulogu temelja.
Može li se postići dogovor bez Ukrajine?
Iz izjava koje su tokom protekle nedelje davali visoki zvaničnici SAD (pre svega potpredsednik Pens i državni sekretar Tilerson), može se izvesti jedan zaključak: dok je Tramp na vlasti Vašington ne planira da uvrsti Ukrajinu u famozni dogovor sa Moskvom. Pre će biti da se rešavanje istočnoukrainskog konflikta koristi kao preduslov za dalju nagodbu. U tome postoji određena logika. Na Ukrajinu se obraća previše pažnje, i upravo je ona bila detonator obrušavanja odnosa Rusije i Zapada pre tri godine.
„U 2017. godini počinje nova epoha“
Međutim, taj hipotetički „paket“ je daleko manje privlačan za Rusiju ukoliko u njemu nema ukrajinske teme. Prošle godine su Semjuel Čarap i Džeremi Šapiro dobro rekli, tj. napisali da Obamina politika u pogledu Rusije nije bila uspešna jer nije postojala želja da se u okviru „paketa“ razmatraju teme koje su za Moskvu od vitalnog značaja, a za Vašington nisu prvostepene ali su ideološki principijelne. To se pre svega odnosi na procese na postsovjetskom prostoru. Rusiju je sve više iritirala težnja da se zaobilaze najbolnija pitanja i da se pažnja usredsredi na ono gde se i inače u principu može postići dogovor.
Tramp odbacuje sve što je vazano za Obamu, ali primenjuje isti pristup.
Povratak na normu
Princip „selektivnog uključivanja“ Rusije, koji je svojevremeno proklamovala još Kondoliza Rajs, nije funkcionisao od samog početka. Utoliko pre ne može funkcionisati sada, kada se pojedinačne „sfere saradnje“ ne kombinuju sa „sferama neučestvovanja“, tj. odsustva saradnje, nego sa direktnim „gušenjem“ putem sankcija i drugih sličnih mera.
U rusko-američkim odnosima se ne dešava ništa dramatično. Mi samo vidimo da se oni ponovo vraćaju na normu.
Rusija i SAD mogu da se dogovore
To je norma iz perioda pre perestrojke, tj. iz doba kada rukovodioci Sjedinjenih Američkih Država nisu postavljali sebi zadatak da izmene svog sagovornika, kao što je počelo da se dešava posle raspada SSSR-a. I Bil Klinton, i Džordž Buš Mlađi, i Barak Obama su komunicirali sa Rusijom smatrajući da je ona „pogrešna“ i da treba da se menja. Sa gledišta klasičnih odnosa velikih sila to je nonsens koji može poljuljati poverenje, a ono je neophodno za postizanje dogovora. Upravo to se i dogodilo.
Tramp ne planira nikoga da transformiše – ni svet, ni pojedine zemlje. Zbog toga će njegove namere Moskvi biti jasnije od onoga što su radili američki predsednici od početka 1990-ih. Pa ipak, treba li očekivati da će biti sklopljen neki „dil“? Znamo da u periodu Hladnog rata nije bilo nikakvog „dila“ između SSSR-a i SAD, mada su tada to bile približno jednake supersile. U to doba je bio cilj samo da se održi ravnoteža koja je uspostavljena posle Drugog svetskog rata i zabetonirana pretnjom garantovanog uzajamnog uništenja.
Teoretski se može zamisliti nešto slično i u Trampovom slučaju. Njegova administracija se sastoji od ljudi iz bezbednosnih struktura i predstavnika velikog i vrlo bezobzirnog biznisa, čija psihologija je takva da oni mogu blefirati izazivanjem eskalacije.
Pa ipak, danas je konteskst međunarodnih odnosa kvalitativno sasvim drugačiji.
Bez Zapada: Vreme je za novu spoljnu politiku Rusije
I inače, ne treba toliku pažnju obraćati na Trampov odnos prema Rusiji, koliko na evoluciju američkog pogleda na svet i shvatanja sopstvene (američke) uloge u njemu. Počinje da se stvara novi poredak, i od stava SAD u velikoj meri zavisi prostor za manevar ostalih aktera, tj. ono što im postaje dostupno, i ono u šta treba (ili ne treba) ulagati napore.
Razmišljanje o dogovorima, pogotovo o nekakvim „novim Jaltama“ i drugim shemama podele sveta, ne samo da je besmisleno, nego je i štetno.
Vreme supersila pripada prošlosti, što je takođe norma međunarodnih odnosa, ako se uzme u obzir čitava istorija a ne samo prošli, dvadeseti vek.
Fjodor Lukjanov, glavni urednik časopisa „Rossiя v globalьnoй politike“, direktor za nauku u klubu „Valdaj“.
Članak na ruskom je objavljen na sajtu Gazeta.ru.
Pogledaj vesti o: Moskva
