Izvor: Press, 18.Okt.2012, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Začarani krug
Može li nas bilo ko poštovati ako ne poštujemo sami sebe? Nema roditelja koji nije bar u jednom kritičnom trenutku, nekada, psihički uzdrmanom detetu morao da objasni da je samopoštovanje važno koliko i bilo koja druga vrlina. I upravo to je prva pomisao kad se čita o enormnim iznosima koje potrošači i privreda duguju energetskom sektoru u Srbiji
Činjenica je da je našu ekonomiju, posle decenijskog razaranja, globalna kriza iz 2008. dokusurila. Fakat je i da je danas >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << u Srbiji nezaposlenost rekordna jer je više od četvrtine radno sposobnog stanovništva na birou. Prosek kašnjenja u isplatama zarada je oko mesec i po, pa su stub porodičnih finansija postali - penzioneri.
Brojke su, ipak, neumoljive: dug privrede i građana EPS-u i toplanama narastao je na 111,4 milijarde dinara, odnosno gotovo milijardu evra! Podjednako duguju i domaćinstva i preduzeća. Međutim, da li je, čak i u zemlji u kojoj svi svima duguju, baš normalno ne plaćati komunalne račune ili prevoz. Mnogi će reći: „Kako da platim kada nisam (na vreme) plaćen." Ili: „Moram deci sve da obezbedim, a za mene šta ostane. Računi i porezi - kad bude bilo više novca." Često je svako od nas bio u takvoj situaciji.
Kriza, međutim, ne može uvek biti dežurni izgovor. Jer, sećamo se i Beograda s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka. Lepo se živelo. Sedam dinara Ante Markovića menjalo se za jednu marku, prosečna plata vredela je 1.000 DM. A i onda se švercovalo u autobusu. Dve decenije kasnije, kriza je zaista tu i svi se nekako snalazimo. Ali, ostaje pitanje: zašto je normalno platiti hleb, a ne struju i grejanje, kupovati na pijaci, a ne izmiriti poreske obaveze, sipati gorivo u rezervoar svog automobila, a izbegavati očitavanje „bus plus" kartice.
Doduše, sve je to „u Slobodanovo vreme" bilo znatno jeftinije. Čuvao se socijalni mir. Danas je kapitalizam, ali je opet premijer socijalista, od koga birači, koji su mu ukazali dvostruko veće poverenje nego na prethodnim izborima, svakako očekuju da održi obećanja o socijalnoj pravdi. A sve može i ovako da se preračuna. Samo od milijarde evra naših strujno-grejnih dugova moglo je da se izgradi više od 300 kilometara autoputa, za koji para nema. Dakle, kada ne plaćam obaveze državi, vlada mora da ode u „beli svet" i uzme (opet) kredit od, u Srbiji tako omraženog, MMF-a. A ceh će plaćati naša deca. Ni kriva ni dužna.
I tu smo opet na početku začaranog kruga. Ako ne poštujemo sebe, neće nas ni drugi poštovati. Ukoliko (neplaćanjem obaveza) ne poštujemo državu, zašto bi je poštovali Evropska unija, Amerika, Rusija... Primiće nas, možda, na kraju i ta EU, ali i tamo moraju da se plaćaju računi.
Vredi razmisliti.
Svi komentari dana
