Izvor: Vostok.rs, 24.Feb.2016, 11:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vuk u zlatiborskoj koži
Pazarni dan u Čajetini, pedesetih godina prošlog veka. Seljaci sa Zlatibora došli iz udaljenih sela u nadi da će prodati nešto od proizvoda. Ako i ne prodaju, nema veze, bar su se videli s ljudima, čuli i ispričali. Među čabricama, kajmakom, katranom, sitnom i krupnom stokom mota se i sitan, malo poguren čovek. Utopio u gomilu orijaša, dvometraša, pa ide od jednog do drugog. Nosi nekakav ceger pun i prepun knjiga. A kod svakog od seljaka rado je dočekan i gotovo svakome je u ruke tutnuo neku knjigu, sve praćeno onim:
– Vratićeš kad pročitaš, sledeći put kad kreneš na pijac!
Nekome knjižice poljoprivredne biblioteke, nekome slikovnice za sitnu decu, nekima Dostojevskog. A sledeći put jure onog sitnog čoveka po pijaci da vrate knjige. Njegovo ime je Ljubiša R. Đenić. Kao i svi Zlatiborci, imao je svoj nadimak – Pujo. Upravnik, bibliotekar i jedini službenik čajetinske biblioteke. Čovek knjige. Čovek Zlatibora.
Partizani i „stari svet”
Rođen je 3. maja 1914. godine u porodici Rajka Đenića, poznatog poslednjeg kiridžijskog kafedžije, „sirotinjske majke”, kod koga su zlatiborske kiridžije noćivale na putešestvijima.
Sama Rajkova kafana bila je valjda najneobičnija na svetu. Imala je biblioteku od oko hiljadu knjiga. Zlatiborska čitaonica nalazila se u Rajkovoj kafani. I u toj i takvoj atmosferi, među putnicima namernicima i starinama koje pričaju priče iz života starih Zlatiboraca, još iz vremena kneza Miloša, kad je Čajetinom i Rujnom gospodario (silni) serdar Jovan Mićić, stasavao je Pujo. Bio je nežnog zdravlja, pa su ga nevolje sa očima, koje su počele još u osnovnoj školi, primorale da ostane uz oca. Kako je to preboleo, već je prestario za upis u gimnaziju, silnu mu želju.
Šta će, ostane u kafani. Međutim, da makar ne baci pogleda na te silne knjige, ne biva. Preko dana je pomagao ocu, posluživao, kuvao kafu i točio poliće, a noću čitao. Za „Politiku” je 1939. godine rekao da mu je ono kuvanje kafe i točenje rakije glavno zanimanje. I sve vreme nešto je zapisivao. Viđali su ga kako sa blokom i olovkom luta po zlatiborskim selima, crta i piše. Seljaci nisu baš bili navikli da im se okolo mota neki zaludni cvikeraš sa skicenblokom, ali su ga ostavljali na miru. A Pujo je početkom tridesetih video da po beogradskim listovima izlaze crteži Ljube Ivanovića, Frante Malog i raznih drugih slikara, najčešće sa motivima prirode, starih građevina, predela cele Srbije i Jugoslavije. Ovo ga je opčinjavalo, pa je rešio da i on doprinese tako što će skicirati predele Zlatibora.
Presudno je bilo poznanstvo s lekarom Magazinovićem, koji je bio zaposlen na Zlatiboru, a stanovao u Rajkovoj kafani. Lekar, poreklom iz čuvene porodice Magazinovića, voleo je knjigu i likovnu umetnost. A pomalo i kafanu uz sve to. Kako je Pujo decenijama kasnije svedočio, nekako se odvažio da doktoru pokaže svoje crteže. Ovaj ga je ohrabrio da nastavi, a uzgred mu poklonio i jedno luksuzno izdanje Renakovog „Apola”, istorije likovnih umetnosti, i zbirku kopija renesansnih slikara. I Pujo je na posao nagrnuo još usrdnije. Rastrčao se po zlatiborskim bestragijama, skicirao stara dela narodne arhitekture, predele, ljude.
Govorio je da je svestan da njegovi crteži nemaju umetničku vrednost, ali su valjda verodostojni. Dok je crtao, kanda nema vododerine na Zlatiboru u koju se nije zavukao. Usput je zapisivao priče, legende, sakupljao stare predmete. Sve što može da ima neku vrednost, etnološku, istorijsku, kakvu god. Već 1932. godine u „Kriminalnoj biblioteci” objavljuje članak o hajdučiji po Zlatiboru, o onim ljudima „koji nisu odlazili u šumu iz viteštva, već iz nemogućnosti da se pomire sa disciplinom koja se nametala novoj savremenoj državi”.
Slede članci u „Glasniku” Etnografskog muzeja u Beogradu, gde urednici oberučke dočekuju novog saradnika, koji im neprestano šalje priče o običajima svog zavičaja. Ubrzo štampa i prvi turistički vodič Zlatibora za Turističko društvo, koje je osnovao 1937. godine. I ko zna dokle bi to tako trajalo, da ubrzo nije izbio Drugi svetski rat. Dolaze Nemci, izbija ustanak, puca se na sve strane, a Čajetina je nekako svima na putu. Pujo je primoran da se (počesto) sklanja po okolnim selima, ali su oni blokovi uvek s njim. Crta, ne prestaje. Da makar nešto lepo ostane iz tih teških godina.
A kada su u Čajetinu 22. septembra 1941. godine nahrupili partizani, ustremili su se na opštinsku arhivu. Već je izbačena ispred zgrade, samo se čekalo da se donese odnekud benzin ili petrolej pa da bukne „stari svet”. U tu gungulu umešao se Pujo i uspeo da izmoli komandanta da se arhiva ne pali, valjaće narodu, a tu ionako nema ništa što bi Nemcima koristilo. Nekoliko godina kasnije, videće se da je ovaj čin bio itekako dalekovid. Istorijski arhiv u Užicu dobio je najbogatiji arhivski opštinski fond. Zahvaljujući Puju.
Balzak za čistoću
Po oslobođenju rešio je da u Čajetini obnovi biblioteku. Dočekalo ga je tačno 86 knjiga i jedan rasklimatani sto. Ostatak je završio ko zna gde. Tek tada počinje da radi iz sve snage. Fond se brzo popunjava, stižu nove knjige iz svih krajeva zemlje. Ceo kraj uključuje se u obnovu. Jedan seljak iz Čajetine uporno razmišlja kako on da pomogne. Nema knjige, ali ima šumu. I predloži da se iz njegovog zabrana odabere bor, od čije bi se prodaje kupile knjige za biblioteku.
Ne manjka ni čitalaca. Zalazio je svuda gde ima naroda, vukao ih za rukav da svrate i u biblioteku, kad već nekim poslom dođu u Čajetinu. I ljudi su dolazili. Prvo stidljivo, poneko uđe, uzme knjigu. A onda u sve većem broju. Borio se da knjigu približi narodu, a u tom cilju prokrstario je Zlatibor uzduž i popreko, zašao u svako selo, svaku čobansku kolibu. I svuda sa punom torbom knjiga. Ljudima „na noge”. A onda, kad dođe po knjige, presliša ih šta su pročitali. Dosetio se pa je od pionira napravio brigadu knjigonoša koje raznose knjige. Čajetinska biblioteka ubrzo je dobila ime Dimitrija Tucovića, a Đenić je napravio i spomen-sobu srpskom socijalisti rođenom u ovom kraju.
Pujo se svuda motao, svugde ga je bilo, pogotovo tamo gde može da nađe još neki podatak, priču, predmet, bilo šta što tiče njegovog Zlatibora, ma koliko sitno izgledalo. Tako je uspeo da se nađe i na licu mesta kada je Josip Broz Tito nekoliko godina posle rata posetio Zlatibor. Kako se maršal zanimao za napredak planine, Pujo je uspeo da sekretaru Sreskog odbora Milanu Jevtoviću doturi predratni plan veštačkog jezera na Zlatiboru, projekat inženjera Miladina Pećinara. I ubrzo je na Zlatiboru osvanulo jezero. Baš ono sa plana koji je Pujo neznano kako uspeo da sačuva.
Među posetiocima biblioteke ubrzo je krenula priča da Pujo stalno nešto zapisuje u svoj dnevnik, u kom je zaista bilo svega i svačega. O gotovo svakom posetiocu biblioteke ostao je zapis. Dođe zemljoradnik iz Gostilja, uzme za sebe knjige o poljoprivredi, a za ženu Balzaka. Šta će, to joj je omiljeni pisac. Ili dolazi starija seljanka iz Semegnjeva. Ne ume da se potpiše na reversu, ali uzima knjigu junačkih pesama i naglas čita deseterac. Pujo je s njom vodio borbu, pošto je knjige vraćala prilično zaprljane. Kako god, shvatio je da kod nje u kući ne vlada „primerna čistoća”. I ubaci joj u jednu od knjiga – brošuricu o održavanju čistoće. Baba tad počne da vraća čiste knjige. Zadatak ispunjen. Našao se tu i neki putar iz Čajetine kome je omilila kafana. Pujo reši da ga, mic po mic, domami u biblioteku i tako odvoji od kafane. Da mu knjigu da čita, a usput mu sune i malo rakije. Pa sve više knjiga, a sve manje rakije. Na kraju ostanu samo knjige. I to sve uradi onaj koji je počeo tako što je točio iste te poliće.
Trag za potomke
A kad zatvori biblioteku, nastavlja sa svojim hobijima. Godinama radi na „Zlatiborskom letopisu”, rukopisu koji je naposletku narastao na gotovo 400 strana i u kome je sadržana svaka sitnica do koje je pisac tokom svog života došao, a da se tiče Zlatibora i Zlatiboraca. Rad je kasnije, kao izuzetnu vrednost, otkupila Srpska akademija nauka i umetnosti. I dalje skuplja predmete, sve ono što više nije moglo da se vidi ni po najzabačenijim selima, u biblioteci otvara zavičajni muzej, arhiv. I sami seljaci mahom su zaboravili čemu su ti predmeti uopšte služili. Zato su ih rado davali Puju. On ih je opisivao i čuvao.
Sav trud i rad nije ostao nezapažen. Đenić je prvi dobitnik „Vukove nagrade” 1965. godine. To mu daje podstrek, pa krajem šezdesetih počinje da skicira veliki broj kuća u Užicu. Osetio je da će stare kuće ubrzo biti srušene kako bi se na njihovom mestu podigla moderna zdanja i rešio je da ih sačuva od zaborava. Crteže je, zajedno s pričama o tim kućama, objavljivao u raznim užičkim glasilima. Pred kraj života odlučio je da objavi svoje radove. Nažalost, nije dočekao. Upokojio se 1992. godine. Biblioteka „Dimitrije Tucović” u Čajetini, jedna od najlepših u Srbiji, preimenovana je u „Ljubiša R. Đenić”. Teško da neka ustanova ima priličnije ime. Konačno, svi crteži Ljubiše R. Đenića Rujanskog objedinjeni su u jednu knjigu 2011. godine. Ova knjiga, „Crteži i zapisi”, jeste ostvarenje sna Puja Đenića, a ujedno i dragoceno svedočanstvo o Zlatiboru kojeg više nema.
Nemanja Baćković,
Zabavnik
