Izvor: Politika, 11.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vrata za istočnu Evropu
Svetska kulturna metropola postaje vodeći kongresni grad i privlači sve veći broj stranih investitora
Od našeg specijalnog izveštača
Beč, septembra – Kada je nedavno jedan turista u Beču zatražio kartu za Crnu Goru, na šalteru su ga upitali da li je to u Hrvatskoj ili Albaniji, dok je neko sa strane, želeći da pomogne, dobacio da je možda i u Srbiji.
Ova zgoda, koja je u belešci pod naslovom "Šta je Montenegro" objavljena na prvoj strani >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bečkog dnevnog lista "Standard", verovatno se ne bi desila da je turista zatražio kartu za Srbiju. Ako se zna da je samo u Beču oko 40.000 Srba dobilo austrijsko državljanstvo, sasvim je očekivano čuti naš jezik u tramvaju, metrou ili tržnom centru, kao i sresti naše ljude kao zaposlene na bazenima, u restoranima ili u dvorcu Šenbrun. A ne iznenađuju ni odeljci u supermarketima u kojima se mogu kupiti domaći proizvodi poput plazma keksa, ajvara, sardina i drugih namirnica.
Mada je godinama privlačio stranu radnu snagu, pogotovo iz Turske i bivših jugoslovenskih republika, Beč danas postaje sve privlačniji i stranim investitorima, prvenstveno zbog visokog kvaliteta života, socijalnog mira, niske nezaposlenosti u poređenju s drugim zemljama, povoljnih zakupa poslovnih prostora i cena nekretnina, svetske kulturne ponude i očuvane okoline.
Otkaz u supermarketu
Sve ove prednosti vidljive su i za obične turiste, pogotovo ako duže borave u nekada carskom gradu koji danas učvršćuje poziciju vrata prema istočnoj Evropi (20 odsto bečkih firmi koristi liberalizaciju trgovine istok-zapad koja je uvedena proširenjem EU). Vazduh je nezagađen, u gradskom saobraćaju nema gužve i, mada je po statistici Beč jedan od najskupljih gradova, ne stiče se takav utisak. Od plate u Beču može sasvim lepo da se živi, a ako se u šoping ide na pravo mesto (na primer u Marijahilfer štrase), dobija se utisak da su cene izuzetno povoljne.
Beč nudi četvrtinu radnih mesta u Austriji i u njemu je lako naći posao (ukoliko se suviše ne bira), pa se ni otkaz, koji se takođe lako dobija, ne shvata tragično. U supermarketu, gde smo plaćali račun, stigao je šef i kasirki uručio otkaz. Uobičajena slika za Beč, kažu. Kasirka je bez reči ustupila svoje mesto drugoj, znajući da će, dok ne nađe novi posao, dobijati mesečnu nadoknadu koja se prima u periodu od 20 do 52 nedelje, u zavisnosti od vremena provedenog na radu i godina starosti.
Poslednjih godina prestonica Austrije se ubraja u deset evropskih gradova sa najvećim procvatom i u šest najbogatijih evropskih regija, dok po bruto proizvodu po glavi stanovnika zauzima četvrto mesto u EU zajedno sa Parizom i Stokholmom, a iza Londona, Luksemburga i Brisela. U kombinaciji sa arhitektonskim lepotama po kojima je čuven (katedrala Svetog Stefana, bečka Državna opera, Burgteatar, dvorac Šenbrun, kompleks palata Belvedere, kao i muzejska četvrt, jedan od najvećih kulturnih kompleksa na svetu), Beč je danas veoma privlačan za turiste i samo od turizma ostvaruje godišnji prihod od 3,4 miliona evra.
Mada slovi za kulturnu metropolu, što je i normalno za grad u kome su živeli Mocart, Štraus, Šubert, Hajdn i u kome su i kočijaši bili poznati po pevačkom umeću, a sluge morale da sviraju neki instrument da bi dobile bolji posao, Beč poslednjih godina postaje i vodeći kongresni grad. Statistika pokazuje da je na drugom mestu (po jednim istraživanjima iza Barselone, a po drugim iza Pariza). Samo kongresni turizam osigurava 6.800 radnih mesta.
Mocart industrija
Zbog obeležavanja Mocartovog jubileja, 250 godina od njegovog rođenja, očekuje se da će ove godine Beč ostvariti od 300.000 do 400.000 noćenja više. Tome doprinosi i "Mocart industrija" koja se može videti na svakom koraku. Mladi ljudi na Štefans placu kostimirani kao Mocart i sa prepoznatljivim perikama prodaju karte za koncerte njegove muzike, a u prodavnicama se pod markom čuvenog kompozitora prodaje gotovo sve: šolje, kišobrani, papirne maramice, majice, kačketi, jogurt, krigle za pivo, olovke, bočice za bebe, pa čak i kobasice.
I dok turisti šetaju baroknom baštom dvorca Šenbrun, doživljavajući nešto od epohe Marije Terezije, ili u kočijama krstare kroz srce Beča (vožnja staje od 40 evra pa naviše u zavisnosti od minutaže), malo njih ikada i primeti na poznatom Šveden placu skrajnuti spomenik na kome piše da je upravo tu bilo sedište Gestapoa za vreme Drugog svetskog rata i da je, na sramotu Austrije, stradalo mnogo Jevreja.
Austrijanci naravno više vole da ih svet prepoznaje po Mocartu, dinastiji Habzburg ili princu Eugenu Savojskom. Ali odmah preko puta Šveden placa, s druge strane Dunav kanala, u drugoj opštini živi veliki broj Jevreja, prepoznatljivih po tradicionalnoj odeći, dugačkim zulufima i polucilindrima.
Koliko opominju na tamnu stranu istorije a koliko doprinose sveopštoj i šarenolikoj gradskoj kostimiranosti, stvar je subjektivne procene.
Gordana Popović
[objavljeno: 11.09.2006.]
