Izvor: Vostok.rs, 26.Dec.2016, 21:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Voti – autohtoni narod koji nestaje
Na proplanku blizu sela Lužice u Lenjingradskoj oblasti je praznik: svi su obučeni u nacionalnu nošnju, a žene nose vence na glavi i crvene sarafane sa belim keceljama. Muzičari sviraju i pevaju narodne pesme na finskom jeziku, a takođe na votskom i ižorskom. Majstori prodaju predmete narodne radinosti: ugro-finske lutke-amajlije, ukrase i ivan-čaj (Chamérion angustifólium), savijen i osušen na poseban votski način.
„Na naš praznik svako donosi nešto za zajedničku trpezu i zato se on zove ’Lužička zajednička trpeza’“, pričaju mi ovdašnji Voti i zovu me u kolo.
Lužice je malo selo staro petsto godina. U njemu ima 60 stanovnika, uglavnom starica. Nije lako doći do ovog mesta. Iz Peterburga se putuje duže od četiri časa autobusom, sa dva presedanja, i zatim nekoliko kilometara peške.
Ilustracija: Margarita Novoselova
Dok sam se šetala duž kućica sa narodnom radinošću i votskim lutkama ručne izrade, razgovarala sam sa Olgom, koja se i sama bavi tom radinošću.
„To nisu obične lutke“, priča Olga. „Sve lutke amajlije su bez lica i ne služe za igru. One čuvaju čoveka. One se prave od iste tkanine kao odeća. Takve lutke se ne smeju vređati. Voti veruju da lutka sve oseća i da su u njoj sila prirode i njihovog naroda“.
Ilustracija: Margarita Novoselova
Od čitave votske kulture najbolje se očuvala nacionalna kuhinja. Glavna jela Vota su bili ražani hleb sa kvascem, kaše (ječmena i ražana), repa i ovseni ili ječmeni griz od proprženog zrna. O prazniku su se pekle ječmene lepinje koje služe kao meze uz domaće pivo. Ribu su spremali na žaraču. Čistili su je, nameštali na žarač i stavljali u peć. Sva ta jela prave i savremeni Voti.
„Mi mnogo volimo da pečemo pite. Donosimo ih na svaku zajedničku trpezu“, priča Sergej, jedan od gostiju na proslavi. „U Lužicama se ne može kupiti hrana. Takvo je pravilo. Ovde je običaj samo da ljudi čašćavaju goste i jedni druge“.
Ilustracija: Margarita Novoselova
Voti u Rusiji
Lužičku zajedničku trpezu ovdašnji žitelji organizuju svake godine, evo već šesnaesti put zaredom. Voti sebe zovu „Vod“ ili „Vođani“. To je najmalobrojniji od 17 ugro-finskih naroda koji žive u Rusiji. Prema poslednjem popisu iz 2010. godine, ovaj narod ima samo 64 pripadnika. Današnji Voti su malobrojni narod Rusije u nestajanju.
Voti su živeli na teritoriji današnje Lenjingradske oblasti od 1. do 4. veka naše ere. Prvi put su pomenuti u pisanim izvorima 1069. godine. Bili su zemljoradnici, klanjali su se zemlji i šumi. Rano su primili pravoslavlje. Već u 20. veku su se gotovo potpuno asimilovali. Najveće gubitke su podneli u represijama 1930-ih i u Drugom svetskom ratu od 1941-1945, kada su borbe vođene upravo na teritoriji gde oni žive. Mnogi su emigrirali u Estoniju. Tek posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine počeo je proces obnavljanja tradicije, istorije i jezika. Jezik se delimično sačuvao u Estoniji, gde se odselio jedan deo Vota.
„Mi smo same napravile ove kostime“, pričaju mi na lužičkom prazniku bake u šivenim nošnjama jarkih boja, gladeći rukom svoje sarafane. „Specijalno smo išle na kurseve da naučimo kako su tu nošnju nosile naše bake“.
Ilustracija: Margarita Novoselova
Voti nose nacionalnu nošnju samo o praznicima u Rusiji, Estoniji i Finskoj. Ranije je to bilo njihovo svakodnevno odelo. Devojke su nosile sarafane od belog lanenog platna, bez rukava, preko kojih su oblačile kratki ženski kaput. Sve to je ukrašavala kapica i nekoliko pojaseva. Udate žene su nosile kapu od bele tkanine i plave sarafane. Muški kostimi su krajem 19. veka prestali da se razlikuju od običnog svakodnevnog odela. Zadržala se samo kapa sa crvenim vrhom.
„Sada mladi ovo neće da nose čak ni o prazniku“, uzdiše Votkinja Jelena. „Glavne naše aktivistkinje su bake. Deca se postepeno uključuju. Na primer, u školi susednog votskog sela Krakolje deca pevaju narodne pesme, igraju i uče staru tradiciju u ansamblu „Linut“.
Ilustracija: Margarita Novoselova
Sudbina votskog jezika
„Mi pokušavamo da vratimo votski jezik, ali je on težak, a udžbenika je malo“, priča Tatjana Jefimova koja je osnovala muzej Vota u selu Lužice. Tokom većeg dela 20. veka Voti su govorili maternjim jezikom samo kod kuće i skrivali su svoj identitet jer su bili represirani u sovjetsko vreme. Unesko je uključio votski jezik u Atlas svetskih jezika kao „jezik koji je u kritičnom stanju“.
Nacionalni vez sa votskom simbolikom, recepti za pite, lutke i retke fotografije – sve je to Tatjana prikupila i izložila u svojoj kući od koje je napravila muzej. Eksponate su joj donosili ovdašnji žitelji iz svojih porodičnih arhiva. Muzej je dva puta goreo u požaru – 2001. i 2006. godine. Pa ipak, Tatjani dolaze u goste ljudi iz različitih zemalja i gradova.
Ilustracija: Margarita Novoselova
„Sela Krakolje i Lužice su poslednja mesta u Rusiji gde Voti žive kompaktno, a inače je narod raštrkan i asimilovan u gradovima“, priča antropolog Olga Konjkova. Ona je osnovala Centar autohtonih naroda Lenjingradske oblasti. Olga sa porodicom živi u Sankt Peterburgu i bavi se obnavljanjem tradicije Vota i Ižoraca.
Centar za autohtone narode Lenjingradske oblasti pomaže ljudima da shvate svoj identitet. Priređuju se predstave na votskom jeziku, ljudi uče taj jezik, pevaju i prave nacionalnu nošnju. Mnogi Voti imaju jake veze sa rođacima koji su otputovali u Estoniju, tako da još ima nade za preporod ovog naroda.
Julija Korčagina, Ruska reč
