Izvor: Politika, 20.Maj.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vojska koju je teško pobediti
Reporterski zapis iz grada Slavjanska, na istoku Ukrajine
Specijalno za „Politiku“
Slavjansk – „Da, sa nama se bore rame uz rame i moji bivši saborci, veterani Avganistanskog rata, dobrovoljci iz Nemačke, Belorusije, Rusije i još nekih drugih zemalja, da ih ne pominjem sada...” Tako je otprilike krenuo razgovor Vjačeslava Ponomarjova, samoproklamovanog gradonačelnika Slavjanska, sa nama. U kancelariji gradske uprave u koju se uselio, na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sve strane su razbacani razni papiri, u vezi sa rukovođenjem gradom koji je u ratnom stanju. Pored njegove krem fotelje bila je češka „zbrojovka” kalibra 9 mm, doduše u futroli, ali nadohvat ruke.
Ispred kancelarije nekoliko „momaka” koji su davno prešli cvet mladosti. Hodnici puni bunkera od vreća sa peskom, barikade sa puškarnicama spremne za odbranu svake kancelarije, svakog sprata. Ulaz u zgradu je kombinacija isto tako sagrađenog bunkera, sa lavirintom od vreća sa peskom. Puškarnice, žičane ograde i prepreke koje je bez upotrebe ozbiljne sile i teškog naoružanja teško zauzeti. Nekoliko ozbiljnijih momaka u farmericama i sa pancirima na sebi stoje i proveravaju ko prilazi i ko sme, a ko ne sme da uđe. Ručni raketni bacači su im nadohvat ruke, o pasu svako ima pištolj„makarov”, a nezaobilazne „kalašnjikove” u rukama. Posle legitimisanja pasoša na kome ćirilicom piše Republika Srbija, preke poglede zamenjuju laganijom atmosferom i pitanjima o tome šta se to dešava u Srbiji i koliko su strašne poplave tamo?U trenutku dok izlazimo napolje i upućujemo se ka bivšem sedištu ukrajinske tajne službe SBU u Slavjansku, sa istoka se čuje zvuk okršaja teškim oružjem. Momci koji su na ulazu u zgradu ne obaziru se na to, samo njihove radio-stanice počinju da odjekuju komandama i izveštajima sa terena.Dolazimo do bivše zgrade SBU koja je sada sedište vojnog krila pobune u Donjeckoj oblasti. Tu sedi čuveni Strelkov, koji je komandant svih oružanih formacija samoproglašene Donjecke narodne republike.
„Mladi su u prvim redovima, a stariji čuvaju barikade po gradu i ovde”, reče mi novinar ruske TV Zvezda, koji je sa mnom čekao Strelkova. Dok smo stajali naslonjeni na beton ispred barikade, a naši su pasoši i dokumenta bili kod Strelkovljevog sekretara, jedan za drugim u rasponu od oko četrdesetak minuta dolazili su automobili iz kojih su izlazili mladići 22–27, možda 28 godina. Svi su u rukama imali neke kese i skoro svi su bili sa cigaretama u ustima. Mladi, snažni, bez grama sala. Kako je koja grupa dolazila, postrojavali su ih uza zid, odmah pored nas. Posle nekoliko minuta prilazio im je čovek u staroj maskirnoj uniformi ruske vojske, sa sandalama na nogama, bez opasača i raskopčane košulje. Imao je 50–55 godina.„Momci, ovo nije šala. Razmislite da li hoćete sa nama ili ne. Samo pre neki dan na jednom punktu od 24 naša momka koji su ga branili, 11 ih je ostalo. Opasno je i teško. Ako i dalje želite, hajdete sa mnom unutra, da zadužite opremu i oružje, a ako ne, želim vam sve najbolje.“
Ni jedan se nije okrenuo i otišao ili pitao bilo šta. Pobacali su cigarete i ćutke u grupi ušli kroz betonsku barikadu prateći sedokosog.
Predugo čekanje na neuobičajenoj majskoj jari ublažavala je prodavnica koja je odmah tu na uglu preko puta glavne barikade na ulazu u SBU. Kao i većina i ova radi i u njoj ima svega što vam treba, od hleba i mleka do čokolada, kolača i mesa. Ja sam ušao po flašu vode, a i da se rashladim malo pod njihovim erkondišnom koji je neprestano radio. Minut kasnije za mnom je ušao jedan od „vojnika” armije u formiranju Donjecke narodne republike. Imao je oko 30 godina. Oniži, u sklepanoj uniformi, bez košulje, samo u maskirnoj majici bez rukava, upasanoj u pantalone. Na nogama vojničke čizme, a o levom ramenu puškomitraljez RPK, u potpunoj nesrazmeri sa visinom onoga koji ga je nosio. Pustio sam ga ispred sebe da on kupi prvo šta želi, jer mi je prijalo da se zadržim na rashlađujućih 20 stepeni unutra. Prodavnica puna hrane, kolača, raznih poslastica, a on u rukama ima samo plavičastu novčanicu od pet grivni. Četrdeset grivni. Oči su mu se zacaklile ispred vitrine sa kolačima, daleko više od novca koji je imao u rukama. Pogled mu je onda otišao desno, gde su bile neke slatke kiflice. Komad bajatog testa ne većeg od 50 grama i koji je koštao baš toliko. Uzeo je jednu i doneo je do kase da je plati.
Videvši tog mladog čoveka koji se svakog dana suočava sa mogućnošću da ne doživi sutra i njegov nevino dečji izraz lica, nisam mogao a da ga ne zaustavim i sklonim mu ruku sa čvrsto stegnutih pet grivni.„To je na moj račun“, rekao sam mu i pokazao mu na vitrinu sa kolačima.
Snebivajući se i posle mog insistiranja, uzeo je pet kolača za sebe i svoje drugove i sve zajedno sa onom slatkom kiflicom pridržavao ih u levoj ruci, dok mi je pružio desnu zahvaljujući nekoliko puta sa: „Hvala. Hvala puno.“
Iz njega je izbila radost i sreća, a na trenutak je izgledao kao dete koje obradujete igračkom za kojom mesecima žudi. Tako je i ovom mladom čoveku sa puškomitraljezom o ramenu zaigrao osmeh na licu. Bahatosti u njegovim očima i njegovom stavu ne videh. Čak i dok je izlazio, hodao je skromno. Meni je tada teško bilo ne pomisliti da se on ne bori zbog para, pljačke ili kriminala, većzbog ideala. Takvu je vojsku teško poraziti.
A Strelkov tog dana nije imao vremena za nas.
Čekanje se nastavlja.
Aljoša Milenković
objavljeno: 20.05.2014.
