Izvor: Politika, 22.Jul.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vođin četvrti kolačić
Zašto se dvojica istraživača trude se da dokažu je netačna rečenica iz američke Deklaracije o nezavisnosti „da su svi ljudi stvoreni jednaki”
Specijalno za „Politiku“
London – Političarima i novinama više ne verujemo, bankari su lopovi, policajci podmitljivi, tajkuni sebični, intelektualci marginalizovani, umetnici umiru od gladi a tradicionalni sistem vrednosti se razbio u paramparčad.
Ko će narod da izvede iz bede i pokaže >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mu „pravi put“ u budućnost? Ko drugi nego Vođa, Firer, Duče ili, na već odomaćenom engleskom, Lider. Preostaje samo da nađemo nekog „pravog“, da se opet ne nasankamo kao kod onog, znate na koga mislimo, „bivšeg“ gazde.
Iz Amerike stiže vest da su istraživači na Berkliju sproveli zanimljiv eksperiment. Na Odeljenju za psihologiju posmatrali su nekoliko grupa dobrovoljnih „zamorčića“, svaku sačinjenu od po tri studenta istog pola, kako se hvataju u koštac s komplikovanim problemima moralne prirode. Prethodno su, potpuno proizvoljno i bez ikakvog vrednosnog suda, u svakoj grupi proglasili jednog člana za vođu. Posle tačno pola sata, u svaku od prostorija gde su studenti mudrovali, ušao je istraživač i stavio na sto tanjir sa četiri kolačića.
Prvo je svo troje uzelo po jedan, a onda se, i to s neverovatnim stepenom ponavljanja, dogodilo sledeće: osoba koja je pola sata ranije menovana za vođu, uzela je za sebe četvrti kolačić. Nikoga nije pitala, niti ponudila da podeli, samozadovoljno mljackajući u tišini sve dok od kolačića nisu ostale samo mrve na odelu.
Britanski časopis za teoretsku biologiju objavio rad Robina Danbara sa Oksfordskog univerziteta i Tomasa Dejvid-Bareta s Birkbek koledža u Londonu o hijerarhijama u ljudskim zajednicama.
U najgrubljim crtama, trude se da dokažu je prva rečenica iz drugog pasusa američke Deklaracije o nezavisnosti netačna. Reč je o čuvenoj rečenici Tomasa Džefersona: „Mi smatramo ove istine očiglednim: da su svi ljudi stvoreni jednaki...”
Danbar i Dejvid-Baret kažu da nismo i da je to čak prirodni zakon koji funkcioniše na dobrobit društvenih grupa i ljudske zajednice. Priča opet dolazi do Vođe, koga oni nazivaju „Big Man“, Veliki čovek. Hijerarhijapostaje vrlo „strma“ ukoliko je njegov autoritet veći. Članovi zajednice koji su mu bliski su proporcionalno važniji od ostalih. Čak i oni koji kažu: „Išao sam u školu s Vođom“, mogu trenutno da steknu privilegovani položaj.
Hijerarhija pomaže da se važne odluke brzo donose i lako sprovode. Vođina superiornost pojednostavljuje rešavanje dnevnih problema za članove zajednice. Ne moraju da gube vreme i pitaju sve ostale članove gde da nađu hranu ili vodoinstalatera, na primer.
Ako Vođa zna odgovor i grupa će lakše doneti ispravnu zajedničku odluku. S druge strane, ako se utvrdi da on gaji iluzije po pitanju gde naći izdašnu ispašu, donošenje zajedničke odluke se drastično usporava. Zvuči poznato.
Iz američke perspektive, priča o četvrtom kolačiću je priča o dubokom verovanju u ideju bazične jednakosti i pozitivnom oportunizmu, bolje reći pukoj sreći koja odlučuje o tome ko je „gori a kodoli“.
Svi počinjemo jednaki, a onda srećom ili nesrećom, neko postane rob, a neko robovlasnik. Slučajni Vođa koji pojede četvrti kolačić samo overava negde ranije donetu odluku Boginje sreće.
Nema nikakve hipokrizije u tome da je Džeferson, autor Deklaracije o nezavisnosti, bio robovlasnik. Sali Hemings, po mnogima ljubav njegovog života, s kojom je vrlo verovatno imao i decu, bila je crna robinja s njegovog imanja, koju je dobio „u miraz“ kada se oženio svojom belom ženom.
Autor Bi-Bi-Sijevog teksta „ Nismo svi stvoreni jednaki“, kojinije dostupan u Britaniji već samo na internacionalnoj verziji sajta, počinje svoju analizu Danbarovog i Dejvid-Baretovog istraživanja upravo blagim podsmehom ideologu američke nezavisnosti i njegovoj „utopijskoj tezi“. Nasuprot njoj, teza o urođenoj nejednakosti i hijerarhičnosti kao prirodnom zakonu, čini se da negde, globalno gledano, odgovara britanskom shvatanju univerzuma.
Kada su, negde u slično vreme, obe ove tradicionalne demokratije tražile harizmatičnog Vođu koji će ih izvesti iz krize, Amerika je odabrala sina Kenijca i američke „večite“ studentkinje, dok se Britanija okrenula direktnom nasledniku Vilijama Četvrtog. Srbija je izabrala Borisa Prvog.
Svako društvo je u određenoj meri bilo dosledno klišeu koje za njega važi. Britanci su ispoštovali hijerarhiju, Amerikanci sami sebi prezentirali još jedan dokaz o apsolutnoj jednakosti, a Srbi... ko zna šta su mislili. Jasno je jedino da ni jedan, ni drugi, ni treći nisu bili ti koji su uzeli četvrti kolačić s tanjira. To su za sve njih uradili bankari, fond menadžeri, tajkuni i slični. S bogom danim pravom „gospodara sveta“.
Otrežnjenje je stiglo veoma brzo. Te i takve vođe nisu rešile ama baš nijedan od gorući problema današnjice.
Po Danbarovom i Dejvid-Baretovom pravilu, hijerarhična piramida je postala manje strma, vođe su izgubile ugled, društvo je postalo egalitarnije, i onda smo svi zajedno počeli da bauljamo po mraku, tražeći izlaz. „Mudro rukovodstvo“ iz prošlosti je bilo i ostalo misaona imenica.
Njih dvojica, doduše, veruju da opštem haosu kumuje i „pojeftinjenje“ informacija: suprotno od opšteprihvaćenog mišljenja da su internet i novi mediji demokratizovali pristup bitnim informacijama potrebnim za jedno ravnopravnije društvo, oni smatraju da su danas ljudi manje motivisani da jedni s drugima dele informacije.
„Ti sam i dalje surfuj i traži, sve dok ne nađeš, ako išta bitno i nađeš.Nema Vođe da ti pomogne.“
Kako onda mi, u našoj maloj zemlji, s skromnim mogućnostima i užasnim iskustvima iz prošlosti, da nađemo pravog Vođu? Ima li smisla ponovo rekonstruisati hijerarhičnu piramidu, koja se toliko puta već raspala i od koje narod nije imao velike koristi?
Ili da jednostavno pozovemo Ivicu, Borisa i Tomu, zatvorimo ih u jednu sobu, i posle pola sata unesemo tanjir sa četiri kolačića? I, naravno, da budemo sigurni da nisu čitali ovaj članak.
Miodrag Ćertić
objavljeno: 23.07.2012.
