Izvor: Politika, 23.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više mržnje, više rata
Američka priča o novom Bliskom istoku je iluzija, kaže predsednik Bašar el Asad ne pokazujući spremnost da popusti pod pritiskom Zapada
Od našeg specijalnog izveštača
DAMASK, 22. avgusta – "Al Nufara" je samo jedna od čajdžinica ovog drevnog grada čijom atmosferom danas vladaju aromatični dim nargila, dramatski glas čitača starih epova i novi omraz koji je Sirijce i arapsku ulicu zapahnuo posle libanskog rata. "Mrzim Izrael i Ameriku zbog onoga što su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uradili, i ponosim se što su hezbolasi sada najjača vojska arapskog sveta", kaže Omar, 23-godišnjak iz jedne radionice tekstila koji je u ovaj lokal nadomak 13 vekova stare Omajadske džamije došao da bi uz jako zaslađen čaj slušao tradicionalnu, tipično sirijsku naraciju hakavatima Rašida el Halaka, poznatijeg kao Abu Šaadi.
Poslednji u nizu izraelsko-arapskih ratova tako je, bez i jednog poginulog Sirijca, uspeo da zapali naciju čija je pragmatičnija mladež tek počela da se više zaokuplja obećanim reformama predsednika Bašara el Asada nego dalekim sećanjima na izraelsku okupaciju Golana 1967.
Mučne slike izraelskog razaranja Libana, i činjenica da SAD nisu učinile ništa da u startu spreče rat, uzrokovale su da u blizini svodova natkrivenog suka Hamidija – jednog od najlepših bazara Bliskog istoka – omraz lebdi u žamoru trgovaca zlata, suvenira, starih tepiha, tekstila, orijentalnih začina i poslastica.
Ovo je rezultat pobede novog Bliskog istoka o kome uporno govori Džordž V. Buš. Zato, pritisnut izolacijom Zapada, ali osokoljen "velikom pobedom" Hezbolaha koje u svakom pogledu podržava, sirijski predsednik Bašar el Asad kaže da je taj novi Bliski istok "iluzija".
Ono što je sada učinjeno po Libanu, u vezi sa svim onim što se čini po Iraku, preti radikalizacijom čitave nove generacije Sirije koja je pod stalnim pretnjama jer bi, kao i njen saveznik Iran, mogla da bude meta na vizionarskoj planeti američkog predsednika. "Više mržnje, više rata, više terorizma, više straha. To je epilog libanskog rata", kaže mi Mahdi Dahlala, predsednik ovdašnjeg Instituta za strateške studije. "Moguće je da će doći do rastrežnjenja i da će se izbeći novi konflikti, ali i rat u Iraku bio je protiv svake logike – pa ga je ipak bilo."
Iz mnogo razloga – a Damasku pripadaju neki – međunarodni konsenzus protiv Sirije bio je ubedljiviji od onog protiv Iraka uoči napada marta 2003. Mogao bi da se poredi sa savezništvom uoči Peščane oluje prvog zalivskog rata u kome je – eto paradoksa – Sirija imala vojnike na strani SAD.
Po Siriju je sve krenulo lošije 2001, kada se Bašar obrušio na "proleće Damaska", kratak period glasnih zahteva za liberalizacijom. Kada se tome dodaju personalni animoziteti Buša mlađeg prema Asadu mlađem i odnos Sirije prema Libanu i Iraku, američka optužnica je bila skrojena. Evropa je ustuknula.
Ubistvo bivšeg libanskog premijera Rafika Haririja prošlog februara, za koje je Zapad otvoreno osumnjičio Damask, ne samo da je pojačalo pritisak, već je – i pre nego što je međunarodna istraga završena – uzrokovalo da Sirija izgubi podršku Egipta, Jordana i Saudijske Arabije.
Iako se Damask ubrzo povinovao rezoluciji UN i prošlog aprila iz Libana posle 29 godina povukao vojnike, ostao je zaključak da su oko istrage ubistva Sirijci "sarađivali formalno a ne i suštinski", i da do atentata ne bi došlo "bez odobrenja visokih zvaničnika sirijske službe bezbednosti".
Dva tunela
Sirija to uporno demantuje, ali je ipak ubrzo ubačena u ono što na Bliskom istoku nazivaju "libijskim tunelom" – u izolaciju iz koje je Moamer Gadafi izašao tek posle decenije međunarodne blokade i velikog zaokreta prema SAD – na koji Bašar nije spreman.
Da li onda sirijskom reisu preti, kao što neki predviđaju, "irački tunel" – prinudno obaranje režima koje je takođe usledilo posle mnogo godina sankcija?
Bašar bi da iz prvog tunela izađe, a drugi da izbegne. Ohrabren učinkom Hezbolaha u Libanu, ne pokazuje nameru da popusti, a ne bi ni da padne sa vlasti. Što ne znači da u ovom vremenu novog preoblikovanja Bliskog istoka sedi skrštenih ruku. Želeo bi da se vrati u igru, ali kako stvari zasad stoje Vašington to ne dopušta i nastavlja sa pritiscima. "Mi se nadamo kontaktu sa SAD, ali od toga zasad nema ništa", kaže Dahlala dok sedimo u njegovom stanu u ekskluzivnom i dobro čuvanom kvartu Malki. "Ako u Izraelu pobedi mudra struja spremni smo i na obnovu tog dijaloga, ali nema više vizionara poput (pokojnih izraelskih lidera) Davida Ben Guriona ili Jichaka Rabina. Igru vode generali koji samo gledaju dokle mogu da im stignu tenkovi." "Sirija je spremna na sve, samo ne na političke spekulacije", dodaje doskorašnji sirijski ministar informacija. "Sirija hoće mir jer sa mirom dobija (Golan), ali Izrael to neće jer gubi okupirane teritorije."
Mirovni pregovori Sirije i Izraela prekinuti su pre šest godina, a izraelske vlade su se od tada, po nagovoru Vašingtona, isključivo okrenule palestinskom problemu. SAD se nadaju da bi Bašarov režim, pod američkim sankcijama, izolacijom i spoljnim i unutrašnjim pritiscima mogao da se uruši.
Ignorisan od Amerikanaca, ispipavan od Evropljana, u koliziji sa delom arapske braće zbog bliskosti sa Iranom, predsednik Asad je libanski rat iskoristio da se među sunarodnicima prikaže kao redak preostali branitelj "arapske stvari" od "cionističke opasnosti" – od Palestine do Libana.
Buš ima druge ideje. Tvrdi da je Sirija "u raskoraku" sa ostalim zemljama regiona. Što je umnogome tačno jer Vašington nuklearnu krizu sa Iranom i libanske hezbolahe pokušava da iskoristi kao džokera u igri na kartu "iranske, šiitske opasnosti".
U raskoraku
Libanski rat učinio je da se u prvom trenutku lideri Egipta, Jordana i Saudijske Arabije nađu u ozbiljnom raskoraku sa sopstvenim narodima. Svu krivicu za rat svaljivali su na hezbolahe i njihovu otmicu dvojice izraelskih vojnika. Danas su, pod pritiskom "arapske ulice", reterirali, ali u ravni diplomatije arapska polarizacija je sve uočljivija.
Asad, međutim, nema problem "raskoraka", ne barem sa Sirijcima. U zemlji koju čvrsto kontroliše otkako je pre šest godina nasledio od oca, radio stanice non-stop emituju pesmu o pobedi vođe libanske šiitske milicije Sajeda Hasana Nasralaha. Automobili i autobusi izlepljeni su njegovim i Bašarovim posterima. Majice sa Nasralahovim likom su hit.
Raste nova generacija mržnje prema Americi i Izraelu. Ako bes ne prikriva ni stari poznanik, intelektualac i biznismen, može se samo pretpostaviti kako to danas izgleda u palestinskim logorima pored Damaska ili u siromašnim predgrađima Hame. "Sajed Nasralah je moj heroj", kaže Nidal, Omarov kolega s posla, dok ostareli Abu Šaadi gotovo patetično deklamuje tekst neke stare sirijske priče o doživljajima junaka Alija iz Alepa.
Ako je rat protiv terorizma zamišljen da istovremeno bude i rat za "srca i duše" Arapa, onda je čajdžinica Damaska još jedno groblje Bušovih vizija. Kao Irak. Kao Liban. Kao arapska ulica koja je hezbolahe sa lokalnog nivoa direktno lansirala u središte globalne politike.
Boško Jakšić
[objavljeno: 23.08.2006.]
