Izvor: Politika, 09.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više i glasova i packi
Barak Obama zabeležio još jednu pobedu, dok ga pojačano napadaju rivali u trci za predsednika SAD
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 9. marta – Građani Vajominga juče su promenili uvreženu predstavu o njima kao prilično nezainteresovanim učesnicima unutarstranačkih nadmetanja za predsednika Amerike. Na pojedinim biračkim mestima bilo ih je gotovo deset puta više nego što je uobičajeno.
Zaokret u ponašanju se pripisuje – „obamaniji”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kako se naziva vanredna mobilizaciona moć ilinoiskog senatora Baraka Obame (46). Privukao je, kažu, i mlade da prvi put glasaju i stare koji su ostavljali utisak da je odlazak na birališta – njima preveliki i neisplativ napor.
U takvom ambijentu, Obama je na vajominskim kokusima (diskutantskim zborovima pre izjašnjavanja) zabeležio novu pobedu nad konkurentkinjom u Demokratskoj partiji, njujorškom senatorkom Hilari Klinton. Odnos glasova je vrlo ubedljiv – 61:38 odsto.
Ali, složena izborna procedura i činjenica da se radi o saveznoj državi s najmanje stanovnika (nešto više od pola miliona), relativizovali su procente. Obama je, prema nepotpunim rezultatima, dobio sedam, a Hilari pet delegata za nacionalnu stranačku konvenciju koja će, krajem avgusta, definitivno izabrati demokratskog kandidata za šefa Bele kuće.
Da bi se dobio pobednik tog duela, potrebno je da neko od njih dvoje osigura podršku 2.025 delegata, a na tom polju Obama trenutno vodi sa 1.578:1.468. Borba bi, slute analitičari, mogla da se produži „do poslednjeg daha”, pošto postoji i poveći broj „superdelegata” (na osnovu funkcija u državi i partiji) koji mogu da glasaju „kako im se ćefne”.
Izborni maraton obećava, u svakom slučaju, vrlo originalan rezultat. Na čelu Amerike će se naći prvi put crnac (Obama) ili žena (Hilari), ili najstariji osvajač prvog predsedničkog mandata (republikanski kandidat Džon Mekejn koji bi, kad bi stupio na dužnost sledećeg januara, zašao u 73. godinu).
Takav splet originalnosti ne pamti ovdašnja pa ni i istorija drugih krajeva planete. Testiraju se istovremeno – rasne, polne i generacijske pripadnosti, pa i predrasude.
Uporedo s rastom popularnosti i kao novi fenomen koji se „upleo” među „proverene kadrove”, Obama je postao i rivalska glavna meta. Pljušte mu „packe”.
Pristalice Klintonove i Mekejna kao da u tome nalaze „zajednički pristup”. Optužuju ga da je „vrdalama”, pa i da nema dovoljno „patriotske uverljivosti”. Zameraju mu, doduše u različitim i nezvaničnim dozama, da je i „verski nedefinisan”: on jeste hrišćanin ali su mu i otac i očuh bili islamskih korena, pa konkurenti na to podsećaju kao na razlog za podozrenje, koje je prema muslimanima naraslo posle terorističkih udara otetim putničkim avionima 11. septembra 2001. na Njujork i Vašington.
Upitana – da li je Obama musliman, Hilari je odgovorila odrečno, ali uz napomenu „koliko ja znam”. Mekejnov podržavalac, kongresmen iz Ajove Stiv King, nije se libio da kaže i da će „radikalni islamisti, Al Kaida i slični, igrati na ulici ako Obama postane predsednik”. Štab republikanskog kandidata se ogradio od takvog sumnjičenja, ali je primećeno da je Mekejn u nekoliko navrata isticao da je srednje ime Baraka Obame – Husein, koje se ovde pamti kao omraženo prezime (svrgnutog i pogubljenog iračkog diktatora).
Obamina ekipa se potrudila da uzvrati. Nenaviknuta na zadavanje „niskih udaraca”, počinila je i jednu omašku. Zbog toga što je Hilari nazvala „čudovištem” (što je objavljeno u britanskom listu, iako je napomenula da „to nije za štampu”) ostavku je morala da podnese Obamina spoljnopolitička savetnica, harvardska profesorka i dobitnica Pulicerove nagrade, Samanta Pauer (38).
Hroničari primećuju da je dosad Obama ređao uspehe, tvrdeći da donosi preokret kojim će eliminisati uobičajene „prljave igre” državnih i stranačkih establišmenta uopšte pa i u izbornom postupku. Preporučuju mu da ostane pri svome i da se ne upušta u „negativnu kampanju”.
Ali, povest američkih izbora, ne samo predsedničkih nego i parlamentarnih, sugeriše da se do „najvišeg položaja” često dolazilo zadavanjem „niskih udaraca”. U novije vreme, takođe.
---------------------------------------------
Preispitivanje „isticanja” Klintonove na Balkanu
Kao svoju prednost nad izbornim rivalom Barakom Obamom, Hilari Klinton često navodi „spoljnopolitičko iskustvo” koje je „stekla” kad je bila „prva dama”, ali se ta njena tvrdnja pomno preispituje. Supruga predsednika nije ovlašćena za učešće u donošenju nacionalnih strateških odluka u politici – istrajno podsećaju pravnici.
Imala je, čuje se, neformalni uticaj, ali učesnici ondašnjih zbivanja imaju vrlo različita viđenja oko njegovog dometa pogotovu na balkanska zbivanja, koja ona ističe kao jedan od svojih najdirektnijih angažmana. Istraživačica agencije Asošijeted pres upravo je objavila svedočenja pojedinih insajdera iz tog perioda (1993-2001).
Od pet slučajeva za koja su prikupljena mišljenja aktera– tri su sa prostora bivše Jugoslavije (ostala dva su njene svojevremene aktivnosti u Irskoj i nastup 1995. na Svetskoj konferenciji žena u Pekingu). Od ta tri angažmana je, proizlazi iz napisa AP, jedino izgleda nesporno da je uticala na muža, predsednika Bila Klintona, da izdejstvuje NATO bombardovanje SRJ u proleće 1999. „Zatražila sam da bombarduje”, potvrđuje se, i ovom prilikom, njena izjava magazinu „Tok”, uz obrazloženje da treba na Kosovu da spreči „najveći holokaust našeg doba”. AP podseća da je, s turneje po severnoj Africi, to poručila 21. marta 1999, a da je bombardovanje počelo samo tri dana kasnije.
Ondašnji izaslanik za Balkan, a sada savetnik u izbornoj kampanji Klintonove, Ričard Holbruk nadovezuje se prisećanjem da je Hilari učestvovala i na jednom sastanku u Beloj kući gde se, u vreme vazdušnih napada NATO na SRJ, s predsednikom razgovaralo o „bombardovanju, mogućnom slanju kopnenih trupa i drugim pitanjima”. Ona tada „nije iznela svoj stav, ali ne sumnjam da je kasnije, u privatnom razgovoru, jasno iznela svoje poglede”, dodao je.
Časopis „Nju Ripablik” je prošle godine naveo da se Hilari zalagala i za intervenciju na Haitiju 1994. godine i za vazdušne udare 1995. protiv ciljeva Srba u BiH. Za svoj put u BiH, marta 1996. godine, pričala je da je bio po šemi „ako je neko mesto vrlo malo, vrlo opasno ili vrlo siromašno, pošaljite Hilari”. Odbacila je Obaminu primedbu da se ta misija sastojala u „ispijanju čaja u ambasadorovoj kući”, a ondašnji američki funkcioneri, prenosi AP, svedoče da jeste bila okružena pojačanim merama bezbednosti ali „da joj nije pretila velika opasnost”.
Bila je to misija u stilu „sretni se i pozdravi se”, kaže nekadašnja pomoćnica šefa američke diplomatije Suzan Rajs, koja je sada u Obaminom štabu. Sa Hilari su, dodaje, tada išli i „komičar Sinbad i pevačica Šeril Krou, kao učesnici priredbe za vojnike”.
Klintonova za sebe tvrdi i da je u maju 1999. „pregovarala s makedonskim vlastima da otvore granice za izbeglice s Kosova”. Tu tezu podupire njena ondašnja i sadašnja saradnica Melani Verver, ali je opovrgava tadašnji Klintonov balkanski poverenik Robert Gelbard (a sada Obamin savetnik), koji kaže da takav angažman „nije u sećanju” ni njegovom ni drugih aktera koje je konsultovao. „Jedina osoba koja je mogla pomenutu granicu da održi otvorenom bila je visoki komesar UN za izbeglice Sadako Ogata”, ocenio je.
Među analitičarima su se pojavile i ocene da bi u dvoboju unutar Demokratske partije za predsedničku nominaciju važnije moglo da bude– neiskustvo, koje se pripisuje Obami. Jer, kažu, iz vremena kad je Hilari bila „prva dama”, u Beloj kući su ostala zapisana i– poznata „vrlo neugodna iskustva”.
M. Pantelić
[objavljeno: 10/03/2008]
