Izvor: Deutsche Welle, 15.Feb.2016, 09:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Virus zika opet otvara pitanje pobačaja
Virus zika naročito je opasan za nerođene bebe – ozbiljna je opasnost da novorođenče oboli od mikrocefalije. U Brazilu abortus nije opcija – bolje rečeno, nije legalna opcija i nije za siromašne.
Hilda Venansio Silva kaže da bi odluka o abortusu, čak i kada bi bio dozvoljen u Brazilu, bila „suviše lako rešenje da se izvuče“. Njen sin Mateus ima tri meseca i boluje od mikrocefalije. To je težak, neizlečivi poremećaj u kojem se lobanja bebe prerano „zatvara“, >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << tako da glava ostaje neprirodno mala (gr. μικρός mikros – malo, κεφαλή kefale – glava). Zbog toga ni mozak ne može da se razvija i dete ostaje trajno zaostalo.
Ali Hilda Venansio Silva u svom domu u siromašnoj četvrti Recifea, u samom srcu epidemije virusa zika na severoistoku Brazila, ne žali što se nije odlučila za abortus: „Nikad! Nikad! Nikad! Bez obzira kakva dijagnoza bila za vreme trudnoće, nikad ne bi pristala na pobačaj. Nikad. Postoje dva puta kojim možete ići: ili ćete preuzeti odgovornost ili ćete se lako izvući.“
Abortus jedva i za beznadežne slučajeve
Uprkos ovoj odlučnoj majci deteta o kojem će morati da se brine čitavog života, mnoge žene u Brazilu misle drugačije. Ponovo je otvoreno bolno pitanje abortusa i prava žena u toj izrazito konzervativnoj zemlji.
Čak i neke vlade čirom Latinske Amerike odvažile su se na izuzetan korak da trudnicama savetuju pobačaj – bar dok se ne stane na kraj epidemiji virusa zika. Ali u državama u kojima je abortus zabranjen, takav savet još više komplikuje ionako složen sukob oko pobačaja.
U Brazilu je abortus zabranjen, odnosno dozvoljen je samo u tri slučaja: ako je život majke u opasnosti, ako je dete plod silovanja, a tek nedavno je tom spisku dodata i mogućnost abortusa u slučaju anencefalije. To je još teži slučaj, gde plodu nedostaje čitav deo glave i gde je gotovo izvesno da će biti rođeno mrtvo. Čak i ako preživi porođaj, jedva da ima slučajeva da je dete poživelo duže od desetak dana – a i to samo u sterilnom okruženju i priključeno na aparate.
No Brazilu je i u slučaju anencefalije bilo potrebno mnogo vremena da prihvati mogućnost abortusa i kod takve očigledne i beznadežne muke za majku. Osam godina vodile su se teške političke borbe da bi Brazil tek 2012. dozvolio abortus i u slučaju anencefalije. Doktorka Debora Diniz, antropološkinja na bioetičkom institutu „Anis“, sada traži da se ta mogućnost proširi i na slučajeve deformacija od virusa zika i pokrenula je inicijativu pred Vrhovnim sudom Brazila.
„Želimo da olakšamo pristup sredstvima za sprečavanje začeća, ranoj dijagnostici i mogućnosti da onda padne odluka o abortusu, ako to bude njihova želja“, objašnjava dr Diniz. „Ovde niko ne govori o legalizaciji pobačaja. Ono što ne želimo, jeste država koju nije briga. Ne želimo državu koja se bori protiv epidemije, ali ostavlja žene da moraju da donose teške odluke samo u krugu svojih porodica. Želimo da im država pomogne.“
Dodatni problem jeste to što poremećaj u razvoju ploda zbog virusa može definitivno da se utvrdi tek kada je beba rođena...
Nema veze s verom, ima sa licemerjem
U Brazilu se mnogi protive abortusu. U ispitivanju javnog mnjenja prošle godine, čak sedam od deset građana te zemlje izjasnilo se protiv pobačaja i to u bilo kakvim okolnostima. S druge strane, postoje prilično pouzdani podaci da je takvo čvrsto uverenje puko licemjerje kad se neko zaista suoči s takvim problemom: prema stručnim procenama, u Brazilu se obavi i po milion abortusa godišnje – naravno ilegalnih.
Jandira Fegali je parlamentarna poslanica koja je konačno uspela da doda anancefaliju na spisak dozvoljenih razloga za abortus. Ona vrlo dobro poznaje konzervativno okruženje koje vlada u brazilskom parlamentu i koliko je teško navesti brazilske zakonodavce da promene mišljenje.
To u stvari uopšte nema veze s religijom: 2010. objavljeno je istraživanje o slučajevima pobačaja u Brazilu koji je sastavila upravo doktorka Diniz i koje je pokazalo se svaka peta žena odlučila za abortus u stvari već na kraju svog perioda plodnosti. Kada je reč o veri, čak dve trećine žena izjavilo je da su katolkinje, što otprilike odgovara i procentu katolika među stanovništvom Brazila.
„Učestalost slučajeva pobačaja kod žena različitih vera, praktično je identična. Nema uočljivih razlika s obzirom na veru žena koje su se odlučile na abortus.“ Štaviše, sličan licemeran stav prema pobačaju može se videti širom Latinske Amerike.
Na primer, istraživanje u Kolumbiji (koja je sada, nakon Brazila, na drugom mestu po raširenosti virusa zika i gde su slični, oštri propisi protiv abortusa) još 1992. utvrdilo je da je tamo preko 22 odsto žena u nekom svom delu života prekinulo trudnoću. I u Meksiko sitiju među ženama između 15 i 55 godina je, prema istraživanju iz 2001, takođe 22 odsto žena priznalo da su „bar jednom“ prekinule trudnoću. Na području čitavog Meksika u kojem je pobačaj teoretski dozvoljen isključivo u slučajevima opasnosti po život majke, silovanja ili incesta, takvih žena je oko 16 procenata.
Najopasnije je ako je trudnica bila zaražena virusom u prvoj trećini razvoja ploda...
Otkriva se (pre)kasno
Međutim, kada je reč o komplikacijama koje uzrokuje virus zika, tu je još jedan – i to ogroman problem. Kod anencefalije, dakle kad će bebi nedostajati čitav deo glave, poremećaj se može videti veoma rano u razvoju ploda. Ali kod mikrocefalije – ne. Prekasno se pouzdano može utvrditi da su kosti lobanje ploda već srasle i ostavile premalo prostora za razvoj mozga – odnosno tek nakon što je beba već rođena.
„Žena koja ostane u drugom stanju i želi ilegalno da ode na abortus, to čini veoma rano, u prvih nekoliko nedelja trudnoće. Zato niko, čak ni u njenom društvu, često ne zna da je bila trudna“, objašnjava dr Diniz. „Ali žena koja je suočena s dijagnozom mikrocefalije, već je u poodmaklom stanju trudnoće i za njeno društveno okruženje ona je buduća majka.“
Povrh te, ionako teške moralne dileme, tu je i socijalna nepravda: imućne žene mogu sebi da priušte odlazak u neku zemlju u kojoj je abortus dozvoljen i da iga obave u sigurnom okruženju bolnice i stručnjaka. Ali siromašne žene ostavljene su na milost i nemilost „stručnjaka“ koji obavljaju takve abortuse u okolnostima koje retko imaju ikakve veze s higijenom.
To naročito smeta Karlu Batisti iz Komiteta za zaštitu prava žena Latinske Amerike i Kariba (CLADEM): „Znamo da žene koje imaju novca abortus obavljaju u dobrim okolnostima, a one koje nemaju, moraju da rizikuju život. A to je još i opasnije ako znamo da mikrocefalija uopšte ne može da se utvrdi u prvih 12 nedelja trudnoće. Pobačaj u kasnom periodu trudnoće može da bude još opasniji za ženu koja se odluči na takav korak.“
U Brazilu, doktorka Diniz želi da već sledećeg meseca predstavi tamošnjem Vrhovnom sudu dokaze o povezanosti virusa zika sa poremećajem u razvoju ploda kod trudnica. Svi užurbano pokušavaju da nađu način da zaustave tu zarazu, ali jedino što se trudnicama savetuje jest da se „čuvaju komaraca“, naročito u prvoj trećini trudnoće kada može da bude izazvan taj poremećaj ploda.
Doktorka Diniz pak želi da Brazilkama pruži mogućnost da same odluče šta će da urade: „Nije ovde u reč o nekakvom apstraktnim pitanju života ili smrti. Mi smo suočeni s hitnom potrebom: deteta koje će biti rođeno i koma će čitavog života trebati biti potrebna svaka moguća pomoć ili žene koja usred trudnoće sazna dijagnozu i koja ne želi da prekrši zakon.“
Brazil mora da donese odluku – i to što je moguće pre: „Ako se oteže s donošenjem odluke, to će samo pogoršati posledice ove epidemije i to u svakom pogledu“, smatra doktorka Diniz.
