Izvor: Politika, 05.Apr.2015, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veliki ustupci Irana, malo popuštanje Zapada
Ocenjuje se da je dogovor u Lozani veliki diplomatski uspeh američkog i iranskog predsednika
Isplatili su se meseci delikatnog, ponekad stresovitog pregovaranja i neprospavane noći šefova diplomatija šest svetskih sila i Irana: posle 12 godina optuživanja, sankcija i pretnji bombardovanja zbog spornog iranskog nuklearnog programa, postignut je istorijski kompromis od koga se očekuje da eliminiše tenzije koje su opasno pretile regionalnom i globalnom miru. Okvirni sporazum >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svetu garantuje da će Iran najmanje deceniju obustaviti najosetljivije nuklearne aktivnosti, čime se otklanja strah od proizvodnje atomske bombe, a Teheranu omogućava da se postupno oslobodi izolacije i međunarodnih sankcija koje pritiskaju ekonomiju i naftnu industriju.
Iako su dometi okvirnog sporazuma još na ispitu jer do 30. juna, što je rok za postizanje konačnog dogovora, treba otkloniti mnoge prepreke, utanačeni parametri su maksimum koji je mogao da se očekuje. Čak i više.
Sporazum je diplomatski uspeh američkog i iranskog predsednika. Zalažući ličnu reputaciju, i Barak Obama i Hasan Rohani hrabro su se suočili sa otporom pregovaranju koji imaju kod kuće.
Suočen sa pokušajima republikanaca da ga miniraju, predsednik Obama uložio je ozbiljan politički kapital u iranski spoljnopolitički prodor koji, posle diplomatskih promašaja od Sirije i Palestine do Krima, mnogi porede sa bliskoistočnom verzijom kineske politike Ričarda Niksona.
Dok Obama sporazum brani „dubokom zabrinutošću zbog destabilizirajućih aktivnosti Irana u regionu” i neodrživošću takvog statusa kvo, republikanci tvrde da Teheran „nikada nije držao reč ni o čemu” i veruju da nije otklonjena opasnost da Iran proizvede atomsku bombu.
U Iranu je pregovarački proces ubrzan izborom Rohanija za predsednika 2013, ali svakako ne bi imao ovakav epilog bez saglasnosti vrhovnog vođe ajatolaha Ali Hamneija, koji je prihvatio da u drugi plan potisne duboko nepoverenje koje u odnosima Teherana i Vašingtona vlada još od vremena islamske revolucije 1979.
Obama i Rohani sada će morati da krenu u kampanju objašnjavanja. Pri tome svako od njih mora da veruje, u određenoj meri, da će se onaj drugi pridržavati sporazuma, što posle decenija najdubljeg nepoverenja nije lako.
Šefu Bele kuće predstoji ubeđivanje Kongresa, a već je na sebe preuzeo i obavezu da protivnicima sporazuma – Izraelu i arapskim saveznicima iz Zaliva – objasni sve prednosti „dobrog sporazuma” i uveri ih da njihova bezbednost nije ugrožena.
Rohani je imao otpor tvrdog krila islamske vlasti koje je od starta bilo sumnjičavo prema pregovorima, ali njegova pozicija je sada ojačana, što potvrđuje slavlje kojim su vest iz Lozane dočekali milioni mladih Iranaca koji priželjkuju izlazak zemlje iz izolacije, sve teže podnose razorne posledice međunarodnih sankcija i očekuju da Iran povrati pozicije velikog izvoznika nafte.
Nasmešene diplomate su u Lozani osam dana nagoveštavale da su dve strane spremne da posle 18 meseci intenzivnog dijaloga iskoriste priliku, ali najveća praktična zasluga za prodor u „teškim i veoma ozbiljnim” pregovorima pripada američkom državnom sekretaru Džonu Keriju i šefu iranske diplomatije Mohamadu Džavadu Zarifu.
Suočeni sa pritiskom domaćih protivnika sporazuma, pregovarači dve zemlje upotrebili su mnogo diplomatskog takta i pragmatske umešnosti kako bi došli do rešenja nuklearnog spora. Evropljani su, pre svega vođeni ekonomskim interesima, među prvima pokazali spremnost za pregovaranje sa Iranom. Britanija je u procesu obnove diplomatskih odnosa. Francuska je zahtevima za razjašnjenje nekih iranskih nuklearnih projekata samo želela da uveri Arape i Izrael da se radi o sporazumu koji garantuje bezbednost.
Rusija je ranije otvorene kanale prema Teheranu iskoristila da cementira status globalne sile, a saradnja sa Zapadom tokom pregovora je ređi primer uspešnih međusobnih veza u vremenima ukrajinske krize. Kina je izuzetno zainteresovana za iransku energiju.
Diplomate grupe P5+1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti plus Nemačka) do poslednjeg trenutka izjavljivale su da dogovora neće biti ukoliko iranska strana ne pokaže dovoljno „fleksibilnosti”. Utisak je da su ustupci Irana mnogobrojni i bolni, dok su zapadne koncesije ređe. Budući iranski nuklearni program je bleda senka postojećeg.
Sporazum je trijumf pragmatizma. Zapad se dogovorio sa zemljom koju je decenijama optuživao kao izvoznika islamske revolucije i sponzora međunarodnog terorizma. Iran je seo za sto sa „velikom i malom sotonom” (Amerikom i Rusijom) i svima koji su ga ubacili u politički karantin i nametnuli razorne sankcije.
Možda bi sporazum iz Lozane mogao da pomogne budućoj saradnji i u borbi protiv islamske države da bude „lekovit”, kako je izjavio ministar Zarif konstatujući, kao i Keri, da dogovor nikako ne znači da je prevladano duboko nepoverenje između Teherana i Vašingtona.
Eksperti sada nastavljaju rad na tehničkim detaljima i drugim pitanjima koji treba završiti do 30. juna, kada ističe važnost zajedničkog plana akcije, prelaznog sporazuma potpisanog u Ženevi 2013. Druga faza pregovaranja lako može da se pokaže teža od prve.
Boško Jakšić
objavljeno: 05.04.2015.
