Izvor: Blic, 09.Avg.2009, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veliki prasak u Ženevi kasni zbog kablova
Najveća i najskuplja mašina na polju fizike isprepletana je hiljadama pogrešno povezanih električnih žica, pa su mnogi magneti, koji bi trebalo da zavrte subatomske čestice po tunelu dugom oko 30 kilometara, na misteriozan način izgubili svoju moć. Neki fizičari napuštaju ovaj evropski projekat, barem privremeno, da bi sličan eksperiment sproveli na manjoj mašini s druge strane okeana.
Posle 15 godina, utrošenih devet milijardi dolara i pompeznog puštanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u rad u septembru prošle godine, Veliki hadronski kolajder (sudarač), džinovski akcelerator čestica na periferiji Ženeve, još ne može da se pozabavi sudaranjem čestica. Dokle?
Ove nedelje naučnici i inženjeri Evropskog centra za nuklearna istraživanja (CERN) treba da saopšte javnosti kada će njihova mašina konačno proraditi. Biće to trenutak za ispijanje šampanjca, mada stručnjaci kažu da bi mogle proći godine pre nego što kolajder ne ostvari svoj cilj, ako ga ikada i ostvari. Fizičari se naime nadaju da će uspeti da proizvedu čestice poznate u fizici kao Higzov bozon, ili „božja čestica", od koje su, barem tako kaže teorija, nastale ostale osnovne čestice sa masom i ceo naš univerzum uopšte.
Energetski kvar će takođe onemogućiti kolajderu da proveri i neke egzotičnije ideje, recimo, postojanje drugih dimenzija pored tri dimenzije svemira i jedne vremenske dimenzije. „U suštini, potrebno je dosta vremena da bismo dobili rezultate koje zaista želimo", kaže Lisa Rendal, fizičarka sa Harvarda i tvorac teorije o postojanju drugih dimenzija.
Kolajder je sagrađen da bi ubrzao protone, odnosno hadrone kako bi dostigli brzine bliske brzini svetlosti i svoj puni potencijal od sedam biliona elektron-volti, a zatim ih sudarao u potrazi za česticama i silama koje su postojale bilioniti deo sekunde posle Velikog praska i nastanka univerzuma. Međutim, mašina može da proizvede svega četiri biliona elektron-volti, tako da mora dodatno da se „ojača".
Iako naučnici tvrde da su sve to „dečje bolesti" svojstvene svakom projektu, neki fizičari priznaju da su nestrpljivi. „Čekam 15 godina", kaže Nima Arkani-Hamed, teoretičarka čestica sa Instituta za više studije u Prinstonu. „Mora da proradi. Ne možemo da tolerišemo još jedan neuspeh." Odlaganje najteže pada mladim naučnicima koji rade doktorsku tezu ili pišu naučni rad. Neki su otišli da rade u „Fermilabu", gde suparnički akcelerator „Tevatron", u Bataviji u saveznoj američkoj državi Ilinois, uspešno sudara protone i antiprotone već deset godina, mada je manji od ženevskog.
Ogromna energija koja se razvija u kolajderu zapravo je njegov najveći neprijatelj. Pri punoj snazi, energija u njegovim superprovodljivim magnetima ravna je „erbasovoj A380" dok leti brzinom od 724 kilometara na sat, a snop protona mogao bi da prođe kroz bakarnu ploču debljine 30 metara. Iako su ti magneti pre ugrađivanja u kolajder bili prilagođeni energiji iznad sedam biliona elektron-volti, neki od njih su neočekivano zakazali. Za sada se ne zna tačan uzrok kvara, ali za njihovo naknadno testiranje i eventualno ojačanje treba dosta vremena. Dakle, još jedno odlaganje za nestrpljive fizičare i javnost, koja ovaj projekat delimično plaća i iz svog džepa.
