Izvor: Deutsche Welle, 08.Mar.2017, 12:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velika rupa u zdravstvenom sistemu
Život bez boravišne dozvole i zdravstvenog osiguranja – za mnoge useljenike u Nemačku to je svakodnevica. Ipak, neki lekari trude se da i „ilegalcima“ pruže zdravstvenu pomoć.
Marija se pomalo boji. Pripila se uz mamu. Stariji čika u plavoj polo-majici pomalo joj je sumnjiv. Ali Klaus Pistor samo želi da posluša da li je sve u redu s Marijinim plućima. Pokušava da joj odagna strah osmehom. Marija na kraju popušta.
Pistor je deo petnaestočlanog tima Malteškog >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << reda. Od toga su četvorica, kao i on sam, nekadašnji profesori. Ostalo su prevodioci i medicinske sestre. Pistor je donedavno bio profesor na Univerzitetskoj klinici u Esenu. Sada taj 76-togodišnjak radi kao volonter u jednoj klinici u Duziburgu koja je zadužena za pacijente bez zdravstvenog osiguranja na području čitave Rurske oblasti.
Većina iz Rumunije i Bugarske
Pistor već godinama leči pacijente sa migrantskom pozadinom, ali u poslednje vreme termini za pregled su prepuni. Dnevno dolazi i po 120 pacijenata. „Postalo je jednostavno prenatrpano. Više nismo u stanju da to sami savladamo i zato smo prihvatili ponudu Malteškog reda“, kaže Pistor.
Četvrt Marksloh u Duizburgu: Siromaštvo privlači siromaštvo
Gotovo čitav severni deo Rurske oblasti može se opisati kao – siromašna četvrt. U lekarsku ordinaciju pod nazivom „Malteser Migranten Medizin“ dolaze pacijenti odeveni odeću za koju se odmah vidi da je – iz humanitarne pomoći. Niko od ovih pacijenata nije zdravstveno osiguran. Većina dolazi iz „novih“ članica Evropske unije – Bugarske i Rumunije. U Nemačku su došli u potrazi za nekakvim poslom, ali mnogi su završili na ulici.
„Mnogi pacijenti koji dolaze u našu ordinaciju su bolesniji od prosečnih pacijenata koji dolaze u obične ordinacije. Često se radi o bolestima koje su dugo bile ignorisane i sada su uznapredovale“, kaže zamenik ogranka Malteškog reda za Duizburg Benjamin Šrajber. Uglavnom se radi o raznim upalama, bolestima kardiovaskularnog sistema ili nekim drugim hroničnim bolestima. „Pacijenti su nekada, npr. u Rumuniji, išli na terapiju, ali su je prekidali i to često mesecima. Problem je uglavnom bio nedostatak novca ili lekara“, kaže urolog Ginter Jakobi, takođe jedan od članova medicinskog tima.
Ko ima pravo na zdravstveno osiguranje?
Briga o ljudima u tom gradu svedena je na ono najnužnije. Duizburg nema novca, a u jeku otvaranja granica za Rumune i Bugare, mnogi najsiromašniji završili su u tom gradu u kome je bilo mnogo jeftinog stambenog prostora. Siromaštvo privlači siromaštvo. Procenjuje se da danas u Duzburgu živi više od 17.000 ljudi bez zdravstvenog osiguranja.
Savezna pokrajina Severna Rajna Vestfalija pomaže projekat koji, prema rečima resorne pokrajinske ministarke, pokriva veliku rupu u zdravstvenom sistemu. Neke lekove, poput vakcina za decu, poklanja grad. Problemi nastaju kada pacijent mora da bude upućen u bolnicu. Ako pacijent nema osiguranje, troškove za bolničko lečenje po pravilu snosi ordinacija koja ga je uputila. Zato se pokušava da se što više slučajeva reši već u ambulanti.
Benjamin Šrajber (levo): Oslanjamo se na donacije
Ordinacija u Duizburgu, samo je jedna od 17 takvih ustanova širom Nemačke. Ona tesno sarađuje s posebnim kancelarijama koje imaju za zadatak da razjasne da li neki pacijent ima pravo na zdravstveno osiguranje u Nemačkoj ili nema. To se naročito odnosi na sezonske radnike koji često imaju pravo na zdravstveno osiguranje, a da toga i ne znaju.
Za Klausa Pistora, takva pitanja su od drugorazrednog značaja. Njemu je pre svega važno zdravlje pacijenata – ali i njihova socijalna integracija. „Nadam se da će se moji pacijenti integrisati, da će deca krenuti u škole i da će ovde pronaći sreću“, kaže Pistor.
Marijina mama u svakom slučaju je srećna zbog toga što može da dođe u ordinaciju u kojoj će njenom detetu da pruže pomoć. A i Marija je srećna – zato što je pregled kod lekara – konačno završen.
