Izvor: Politika, 30.Jun.2015, 08:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vekovi propuštenih prilika za obnovu
Da li je povratak izvornom islamu po viziji Islamske države, sprovođen mačem i Kuranom u ruci i propraćen pozivom muslimanima sveta da se pridruže kalifatu, pokušaj reformacije islama na koji se retko ko usudio poslednjih 14 vekova?
Ili je revizija, za koju su mnogi hrišćanski teolozi smatrali da je neophodna islamu, toliko radikalna i militantna da je neophodna kontrareformacija kako bi se povukla jasna razlika između manjinskih džihadista i stotina miliona muslimana koji svoju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veru definišu kao religiju mira?
Ako su islamisti samoproglašenog kalifa Abu Bakra el Bagdadija nečemu doprineli, onda je to aktuelizovanje pitanja da li je zbog unutrašnje radikalizacije islam došao do tačke na kojoj mu je neophodna unutrašnja reformacija. „Moj narod je osuđen da se podeli na 73 frakcije od kojih će sve, sem jedne, završiti u paklu”, tvrdi se da je jednom rekao prorok Muhamed.
--------------------------------------------------------------------------
Ko će završiti u raju? Islamska država, kao i mnoge druge ekstremne sekte koje su se pojavljivale tokom islamske istorije, uverena je da je ona ta. Na drugima je da muslimane i svet u to razuvere.
Davno je prohujala zlatna era islamskih društava koja su nekada prednjačila u nauci, filozofiji, istoriji, medicini, geografiji, astronomiji. Mavarska i safavidska imperija, fatimidski i abasidski kalifati ili Osmanska carevina lagano su nestajali pretvarajući se u kolonije hrišćanskog sveta koji je počeo da dominira svojim materijalnim progresom.
Dok su učenje i naučna radoznalost potiskivali verske dogme ili sujeverje, islam je propustio renesansu. Potom je propustio reformaciju i eru prosvetiteljstva koju je Evropa iskoristila da razbija tabue, liberalizuje život i uzdrma moć klera. Industrijska revolucija u 18. veku zaobišla je svet islama, a dramatične naučne i tehnološke inovacije isto su učinile dva veka kasnije. Islam nije registrovao intelektualne pokrete čije su magnitude izvukle Evropu iz srednjovekovne tame.
Većina muslimana danas živi u konzervativnim kraljevinama ili autoritarnim republikama u kojima imaju ograničena prava i još ograničeniju ulogu u javnom životu. U nekima su, istina, otvoreni procesi progresa i utiranja puta ljudskim pravima, ali to je rezultat njihove vesternizacije a ne unutrašnje obnove. Milioni su pritisnuti bedom, povlašćeni žive ekstravagancu 1001. noći.
Rezultat je sve radikalniji otpor unutrašnjoj koroziji islamskih društava i spolja nametnutim vrednostima koja ih čine sve manje islamskim a sve više fanatizovanim na način koji je antiteza islama.
Put koji je islam sledio i krize kroz koje je prolazio nose eho evropske prošlosti. Ono što je u muslimanskom svetu počelo kao sasvim obična konfrontacija između islamizma i sekularizma, pretvorilo se u kompleksnu borbu kojom dominira pitanje ko je, ili šta, nosilac suvereniteta u društvu.
Tradicionalni derviški ples (Foto Rojters)
Islamisti tvrde da to mora da bude šarija, podrazumevajući da islamsko zakonodavstvo potiče iz svetih tekstova religije: direktnih otkrovenja koje je Alah dao proroku Muhamedu a on ih zabeležio u Kuranu, kao i prorokovih kazivanja, adeta. Sekularisti kažu da zakoni moraju da potiču od čoveka i iskustva, ne iz vere.
Sekularizam je na Bliski istok stigao sa evropskim kolonizatorima. Dok ga je deo elite prihvatao, muslimanima je bio veoma stran. U prvoj polovini 20. veka raslo je uverenje da je nemoguće živeti kao dostojanstveni musliman pod sekularnom vlašću. Islamisti postaju sve radikalniji u zahtevu za povratak šarije. Od poraza sekularnog Egipta u ratu sa Izraelom 1967. godine, preko islamske revolucije u Iranu 1979. pa do prvog Zalivskog rata 1990. i arapskog proleća 2011, događaji idu naruku islamistima.
Militantni islam, kao nusprodukt političke regresije i opšte stagnacije, ako ne i nazadovanja islamskog sveta, direktno utiče da se sada pojavljuju zahtevi za unutrašnju reformu islama kao ključne determinante svekolikog života 1,6 milijardi muslimana. Koliko je to realno?
Kada je Pakistanac Abdus Salam 1979. dobio Nobelovu nagradu za fiziku, ponudio je tadašnjem lideru generalu Ziji ul Haku da iznos nagrade donira za osnivanje centra za razvoj nauke u Pakistanu – pod uslovom da vlada obezbedi ostatak sredstava.
Odgovor koji je dobio tek drugi musliman nobelovac (prvi je bio egipatski predsednik Anvar el Sadat za mir) bio više je nego ilustrativan. Vlada će dati isto onoliko koliko daje Salam. Fizičar je uzvratio pismom: neverovatno je da vlada koja predvodi 150 miliona ljudi ne može da uloži više od jednog naučnika.
General nikad nije odgovorio. Centar za teoretsku fiziku koji nosi Salamovo ime kasnije je podignut u Trstu.
Da li je onda islamska renesansa uopšte moguća?
Sadašnji turski predsednik Redžep Tajip Erdogan među prvima je pokušao da islam spoji sa demokratijom po konceptu evropskih demohrišćana. Pokazalo se da uticaj islama raste na račun demokratskih sloboda, da vodi sultanskoj autokratiji.
Zbog pretnji islama u pogubnoj interpretaciji Islamske države, kao jedan od kandidata za reformatora javio se ove godine i egipatski predsednik Abdel Fatah el Sisi pozivajući imame na „religioznu revoluciju” kako bi se sprečilo nasilje ekstremista. Imajući u vidu njegovu bliskost sa šeicima Al Azhara, kairskog univerziteta koji je najviši autoritet sunitskog islama, Sisijeva ambicija mogla bi da ima pozitivan odjek bez obzira na autoritarnost pozivara.
--------------------------------------------------------------------------
Utopijska Skandinavija na Eufratu
„Obični muslimani spremni su za promenu”, zaključuje u svojoj poslednjoj knjizi „Jeretik” Ajan Hirsi Ali, Somalka koja je otvorila zažarenu debatu na temu koja je vekovni tabu. „Bez fundamentalnih promena nekih od ključnih koncepata islama nećemo rešiti gorući i rastući globalni problem političkog nasilja koje se vrši u ime religije.”
Teško je, međutim, očekivati da Hirsi Ali može ozbiljnije da utiče na maticu islamske misli. U Holandiji je radila na filmu koji kritikuje položaj žena u islamu. Reditelj Teo van Gog je zbog toga ubijen. Ona je određena kao sledeća, pa se preselila u SAD, gde se odrekla islama, a religiju opisuje kao „destruktivan, nihilistički kult smrti”. „Islam nije religija mira”, a „Kuran je samo knjiga”, provokativno tvrdi Hirsi Ali. Njena teza je radikalna: islamsko nasilje ne potiče od socijalnih, ekonomskih ili političkih okolnosti, ili teološke greške, već je sadržano u temeljima islamske vere.
Poredeći islam sa zgradom, ona predlaže da se fasada sačuva, ali da se izvrše obimne promene enterijera, uključujući i stavljanje sekularnih zakona iznad šarije – islamskog zakonodavstva koje temelje nalazi u Kuranu, adetima (kazivanju i životu proroka Muhameda) i drugim oblicima islamskog prava. Hirsi Ali veruje da bi Kuran trebalo da bude otvoren za različite interpretacije i debatu među muslimanima.
Hirsi Ali provokativno dobija publicitet na Zapadu, ali ogromna većina islamskih teologa ovakvo tumačenje smatra barem toliko jeretičkim kao i ono kojim sunitski pripadnici Islamske države pravdaju brutalna pogubljenja „nevernika” i šiitskih „jeretika”, uništavanje spomenika drugih civilizacija kao borbu protiv „idolatrije”.
Eksperti kažu da je problem s kojim su danas suočeni ortodoksni verski autoriteti muslimanskog sveta veoma sličan onome s kojima se suočavala Rimokatolička crkva u 16. veku: duha koji je izašao iz boce teško je vratiti.
Pokazuje se da isti impulsi koji su Martina Lutera naveli da proglasi primat biblijskog teksta nad katoličkom doktrinom dugo funkcionišu i u islamu. Još u 13. veku islamski mislilac Ibn Tajmija je govorio da je najbolji način upoznavanja Boga izučavanje prakse „salafa”, prve tri generacije muslimana posle Prorokove smrti. Poput Lutera, proglašen je za jeretika.
Uostalom, zar islamska reformacija nije bila ono što je krajem 18. veka u zemlji Hidžaza, sadašnje Saudijske Arabije, ponudio učitelj islama po imenu Muhamed Abdul Vahab? Izgradio je rigidnu interpretaciju vere očišćenu od inovacija, doktrinu koja je danas u temelju Islamske države.
Nije slučajno da islamisti pod crnim barjakom na kome je ispisana muslimanska izjava vere šire kalifat, hrišćanima nameću poreze o kojima govori Kuran, ruše spomeničke idole, otkidaju ruke lopovima, kamenuju preljubnice, ubijaju homoseksualce, žene poraženih prodaju u roblje.
Uvereni su da rade isto ono čemu su se prvi muslimani divili. Militanti smatraju da je dovoljno da sebe vide kao prve „salafe” blagosiljane od Alaha. Zato se smatraju kvalifikovanim za obnovu kalifata.
El Bagdadi, lider Islamske države (Foto Rojters)
Njihova vrsta ponašanja nesumnjivo nije sinonim islama, ali svakako je inspirisana verskim učenjem, kao i u vremenima Luterove reformacije. U savremenom islamu, kao i u hrišćanstvu tokom reformacije, širi se spektar vernika koji donose neočekivane i neželjene efekte.
Možda su u pravu oni koji smatraju da islamu nije neophodna reformacija, koji upozoravaju da bi reformatori morali ozbiljno da razmisle kada tragaju za „muslimanskim Luterom”.
Luterovih 95 teza koje je 1571. okačio na crkvu u Vitenbergu nisu se samo ticale kritika zloupotreba Katoličke crkve. On je takođe tražio da se pobiju „ludi psi”, kako je opisivao nemačke seljake koji su se bunili protiv feudalnih gospodara. O Jevrejima je govorio kao o „đavoljem narodu”, pozivao na rušenje njihovih kuća i sinagoga, čime je udario temelje nemačkog antisemitizma.
Protestantska reformacija uvela je Evropu u seriju krvavih ratova, od Francuske i Holandije do Engleske i Škotske. Procenjuje se da je blizu 40 odsto Nemaca stradalo u 30-godišnjem ratu.
Bliski i srednji istok već su zahvaćeni talasom sektaških sukoba u kojima je religija najmoćnije oružje jer je u stanju da mobiliše i kontroliše armije mladih ljudi spremnih da umru za veru. Toksično zagađenje razbuktalog konflikta sunita i šiita kontaminiraće region još godinama.
Zar u takvim okolnostima muslimanima nuditi reformaciju kao rešenje? Ne deluje privlačno kada danas Zapad od muslimana očekuje „islamskog Lutera”. Bilo bi ignorantski, čak i opasno pokroviteljski, pokušavati da se hrišćanska istorija nudi kao model islamskom svetu.
Što ne znači da islamu nije potrebna unutrašnja debata jer ne sme da dopusti da se njegova religiozna doktrina „reformiše” tako što se pod plaštom povratka „izvornom islamu” plasira i silom nameće tumačenje religije koje je suprotno željama ogromne većine islamskih vernika a po svetu priziva islamofobiju.
Ako bolje razmislimo, Islamska država je pokušaj reformacije i „pročišćenja”. Može da zvuči provokativno, ali ako neko danas islamu želi ono što je Luter napravio katoličanstvu, onda je to samoproglašeni kalif Abu Bakr el Bagdadi.
To što se ne stvara tolerantnije, pluralističko društvo, što umesto Skandinavije na Eufratu imamo kraljevinu Saudijsku Arabiju, znači da faktički postoji potreba za „kontrareformacijom” islama koja se svodi na kritiku i ograđivanje od Islamske države koja se, pravdajući svoje poteze, poziva na Kuran i verovesnikove izjave.
Ne treba potceniti razmimoilaženja unutar islamskog sveta oko stepena kojim vera treba da oblikuje zakone, institucije i funkcionisanje društva. Ta unutrašnja preispitivanja, koja su u toku, katkad veoma konfliktna.
Pošto se Islamska država kategoriše kao fenomen udaljen od islama, neophodan je manifest koji snažno potvrđuje nespojive razlike. Uostalom, islam je, poput hrišćanstva, više od sume svojih tekstova.
