Izvor: Vostok.rs, 16.Mar.2026, 15:21
Vasilij Nebenzja: Multipolarnost je u temelju UN, Zapad to sada ne poštuje, što se vidi na KiM
Savremeni međunarodni odnosi suočavaju se sa jednom od najsloženijih bezbednosnih situacija od završetka Drugog svetskog rata. Kako se ta složena geopolitička slika vidi iz sedišta Ujedinjenih nacija u Njujorku, kakva je uloga međunarodnog prava i Saveta bezbednosti u rešavanju kriza, te kakvi su pogledi na rat u Ukrajini, prilike na Bliskom istoku i na Balkanu, za „Politiku” govori stalni predstavnik Rusije pri UN Vasilij Aleksejevič Nebenzja. On se osvrće i na situaciju u Bosni i Hercegovini, kao i na kosovskometohijsko pitanje, ističući značaj Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN kao ključnog međunarodnopravnog okvira.
Gde je danas mesto UN u svetu koji postaje sve multipolarniji?
U suštini, Organizacija je stvorena da igra centralnu koordinacionu ulogu na globalnom nivou, a njen Savet bezbednosti, kao što je poznato, glavna je instanca odgovorna za očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti. Pošto UN imaju 193 države članice veoma različitih političkih i civilizacijskih ustrojenja, sama multipolarnost ne predstavlja izazov za Organizaciju. Naprotiv – ona je ključni deo njenog DNK.
Od čega zavisi sposobnost UN da efikasno reaguju na međunarodne krize?
Sposobnost UN da reaguju na krize danas u velikoj meri zavisi od spremnosti država članica da vode ravnopravan dijalog zasnovan na međusobnom uvažavanju, da poštuju Povelju i traže kompromise. Kada se principi suverene jednakosti, nemešanja u unutrašnje poslove i poštovanja međunarodnog prava dosledno primenjuju, Organizacija postiže veću efikasnost i rezultate. Međutim, zemlje kolektivnog Zapada poslednjih godina idu drugim putem. U nastojanju da spreče završetak epohe kolonijalne dominacije nad globalnim Jugom, one promovišu model „svetskog poretka zasnovanog na pravilima” koja se stvaraju isključivo zarad sopstvenog interesa. UN se pritom koriste kao sredstvo za ostvarenje tog cilja i posmatraju se kao platforma za informacione ratove i političke obračune sa protivnicima.
Kako se takav pristup ispoljava u praksi u Savetu bezbednosti UN?
Očigledan primer bile su izjave brojnih članova Saveta bezbednosti tokom hitne sednice 28. februara posvećene napadima SAD i Izraela na Iran. Komentari evropskih delegacija podsećali su na predstavu „teatra apsurda”. Oni ne samo da nisu osudili otvoreni čin agresije protiv države članice UN, koji krši Povelju UN i norme međunarodnog prava u trenutku kada je Teheran bez kakvih skrivenih namera učestvovao u pregovorima – većina njih to nije čak ni pomenula. Umesto toga, Evropljani su iznosili svoje uobičajene i ničim potkrepljene optužbe na račun Iranaca u stilu „sami su krivi”, potpuno apsurdno, pri tome pozivajući Teheran, na koji su u tom trenutku padale bombe i rakete, da „krene putem diplomatije i pregovora”. Mandat Saveta bezbednosti – održavanje međunarodnog mira i bezbednosti – njih u tom trenutku nije zanimao. Zapadne kolege su jednostavno koristile „veliku govornicu” za kritiku države koja im nije po volji. To više nisu ni dvostruki standardi, već neka vrsta fantazmagorije.
Kakve posledice takvi politički pristupi imaju na situaciju na Bliskom istoku i za obične ljude u regionu?
Cenu takvih „pozorišnih predstava” u Savetu bezbednosti UN plaćaju obični, nedužni stanovnici širom bliskoistočnog regiona. Realnost je takva da se žrtve američko-izraelske agresije protiv Irana broje u stotinama, nanosi se nepopravljiva šteta ključnim objektima civilne infrastrukture. U suštini, Vašington i Tel Aviv su svojim postupcima izazvali nezapamćeni porast nasilja na Bliskom istoku: u medijima i na društvenim mrežama u realnom vremenu prenose se snimci posledica velikih eksplozija i vazdušnih napada u zemljama koje su ranije, posebno u regionu Zaliva, živele u relativnom miru i stabilnosti. Zapanjuje i činjenica da je ideja „prosperitetnog Bliskog istoka” bila stalno prisutna tema na inauguracionom sastanku Odbora za mir u Vašingtonu 19. februara. Uveren sam da naši bliskoistočni prijatelji nisu ni mogli zamisliti da će samo deset dana kasnije od Amerikanaca i Izraelaca dobiti „iznenađenje” u vidu unapred koordinisane velike regionalne eskalacije.
Rusko rukovodstvo, uključujući predsednika Putina, često ukazuje da je očuvanje Povelje UN osnova budućeg multipolarnog poretka. Kako se ta ideja konkretno brani i sprovodi unutar same Organizacije?
Rusija zaista posvećuje veliku pažnju pitanju poštovanja Povelje UN, koja ostaje temelj međunarodnog prava, formira svojevrsni „kodeks ponašanja” država, ne dozvoljavajući na taj način da svet sklizne u anarhiju i obezbeđujući odgovarajuće uslove za prelazak ka policentričnom svetu. Od ključnog značaja je odbrana principa Povelje UN u njihovoj celovitosti, međusobnoj povezanosti i punom obimu, a ne njihovo selektivno tumačenje, čemu su u poslednje vreme skloni generalni sekretar UN, njegovi saradnici i naročito kolektivni Zapad.
U oktobru 2025. godine jedan od centralnih događaja tokom ruskog predsedavanja Savetu bezbednosti bile su otvorene debate o perspektivama razvoja Organizacije uz oslanjanje na njenu osnivačku povelju. Kao rezultat sastanka uspeli smo da obezbedimo konsenzusno usvajanje ruskog nacrta izjave predsednika Saveta povodom 80. godišnjice UN, u kojoj se ukazuje na važnost potpunog poštovanja Povelje.
U okviru međuvladinih pregovora o reformi Saveta bezbednosti, koji traju od 2009. godine, Rusija dosledno podržava ideju proširenja sastava tog organa državama iz Azije, Afrike i Latinske Amerike. Naravno, ne može biti reči o povećanju broja mesta za zapadne države i zemlje koje slede blokovsku disciplinu – one su već preko svake mere zastupljene. Nažalost, po nizu principijelnih pitanja reforme stavovi država se i dalje razlikuju, često su dijametralno suprotni. Ipak, verujemo da će, uz intenziviranje zajedničkog zahteva za jačanjem istinski multipolarnog svetskog poretka, učesnici pregovora pronaći političku volju da prevaziđu nesuglasice.
Šta je danas ozbiljniji problem – otvoreno kršenje Povelje UN ili njeno selektivno tumačenje od strane pojedinih država?
Pokušaj da se napravi razlika između ova dva fenomena bio bi veštački. Obe pojave nanose štetu sistemu međunarodnih odnosa, čineći ga manje stabilnim i predvidivim.
Reagovanje na direktno kršenje normi Povelje spada u mandat ovlašćenih organa UN, uključujući Savet bezbednosti i Međunarodni sud pravde. Ako takvo kršenje stvara pretnju međunarodnom miru i bezbednosti, Savet bezbednosti može koristiti širok spektar instrumenata za rešavanje krizne situacije i sprečavanje njene eskalacije. To podrazumeva pružanje podrške bilateralnim i regionalnim sporazumima, mirovne aktivnosti, upotrebu mehanizama sankcija i valjane poteze generalnog sekretara. Kada postoji politička volja i koordinisan rad među članicama tela, takvi mehanizmi mogu biti prilično efikasni.
Selektivno tumačenje Povelje posebno je opasno zbog svojih dugoročnih posledica. Zemlje NATO-a su više puta primenile očigledne dvostruke standarde, zauzimajući, u zavisnosti od političke situacije, potpuno suprotne stavove prema pitanjima kao što su principi suverene jednakosti, nemešanje u unutrašnje poslove, teritorijalni integritet i pravo naroda na samoopredeljenje. Ovakvo ponašanje se uklapa u logiku sumnjivog koncepta „svetskog poretka zasnovanog na pravilima”: izuzeci važe za odabrane, a pravila za sve ostale. Takav pristup nema ništa zajedničko sa međunarodnim pravom, te ih međunarodna zajednica mora odlučno odbaciti. Tolerantan odnos prema njima će neizbežno urušavati temelje međunarodnog prava i slabiti poverenje u UN i njihove odluke.
Moramo konstatovati da generalni sekretar ne samo da ne uspeva da se bori protiv prave epidemije dvostrukih standarda među svojim osobljem već se i pridružio onima koji proizvoljno tumače odredbe Povelje.
Pre svega, treba naglasiti da, prema Povelji, on, kao „glavno administrativno lice”, nema takva ovlašćenja. Njegove subjektivne javne procene o ovom pitanju predstavljaju kršenje Povelje i flagrantno mešanje u nadležnost država članica i Međunarodnog suda pravde. Tako je nedavno Antonio Guteres izjavio da se princip samoopredeljenja naroda, iz člana 1 Povelje UN, ne može primeniti na stanovnike Krima i Donbasa, za razliku od naroda Grenlanda. Pozvao se pri tome na faktor „upotrebe sile”. A šta je onda sa višekratnim pretnjama silom upućivanim Danskoj, takođe zabranjenim članom 2(4) Povelje UN? Ili sa takozvanim kosovskim presedanom, koji podržavaju zapadne zemlje, a koji bi bio nemoguć da NATO nije pokrenuo agresiju na Jugoslaviju?
Takve nezakonite, pristrasne i subjektivne izjave štete Organizaciji u celini, dovodeći u pitanje njeno učešće u bilo kakvim mirovnim procesima.
U tom smislu, redovno podsećamo Antonija Guteresa da korektnu ravnotežu između različitih principa međunarodnog prava odavno sadrži konsenzusna i merodavna Rezolucija Generalne skupštine UN 26/25, kojom je podržana Deklaracija o principima međunarodnog prava koji se tiču prijateljskih odnosa i saradnje među državama u skladu sa Poveljom UN. U njoj se eksplicitno navodi da su principi pomenuti u njoj međusobno povezani i da se svaki princip mora razmatrati u svetlu ostalih principa.
Balkan ostaje region u kojem UN i dalje imaju aktivan mandat. Kako Rusija vidi ulogu UN u praćenju situacije na Balkanu, posebno u kontekstu sprovođenja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti?
Balkan nije slučajno region koji je i dalje aktivni deo agende Saveta bezbednosti UN. Složena situacija postoji u Bosni i Hercegovini, gde je na osnovu mandata SB UN raspoređena operacija „Alteja”. Duboko smo ubeđeni da je nestabilnost u BiH rezultat dugogodišnje, izrazito antisrpske politike zapadnih država koje potkopavaju dejtonski sistem balansiranja interesa. Svima su takođe poznati primeri očiglednog nepoštovanja BiH kao nezavisne evropske države, kao i pokušaji mešanja u njene poslove. To uključuje i postavljanje nemačkog državljanina Kristijana Šmita na mesto visokog predstavnika u BiH, suprotno postojećim procedurama i bez saglasnosti Saveta bezbednosti, kao i sve njegove kasnije „aktivnosti”.
Međutim, mi smatramo da je primarna uloga Saveta bezbednosti održavanje Dejtonskog mirovnog sporazuma. Dejton, čiju smo 30. godišnjicu obeležili prošle godine, ostaje nesporna osnova za regulaciju situacije u BiH odobrena od strane Saveta bezbednosti UN. Samo dejtonski principi, utemeljeni na formuli za ravnopravnost tri konstitutivna naroda i dva entiteta, mogu osigurati neophodnu ravnotežu.
Ipak, najveće žarište nestabilnosti i dalje ostaje Kosovo. Početak tome predstavljalo je bombardovanje Jugoslavije od strane NATO-a 1999. godine. Ove nezakonite radnje dovele su do daljeg pogoršanja situacije ne samo u suverenoj zemlji već i u regionu u celini.
Potonji koraci zapadne koalicije u cilju nasilnog odvajanja Kosova od Srbije, podsticanje albanskog nacionalizma, sprovođenje etničkog čišćenja Srba i udovoljavanje kosovskim Albancima, nisu mogli, a da ne pogoršaju situaciju i ugroze Srbiju. Videći da ostaje nekažnjena, Priština cinično pokušava da „podigne ulog”. Svaki njen korak rezultira novim pretnjama po bezbednost i pogoršava situaciju za Srbe. Posredovanje EU u dijalogu između Beograda i Prištine je doživelo fijasko. EU je očigledno nesposobna i nevoljna da primora Prištinu da sprovede dogovorene sporazume kako bi se osigurala prava kosovskih Srba. Sve akcije Brisela se svode na povećavanje pritiska na Srbiju.
Dramatičan razvoj događaja oko Kosova potvrđuje značaj i nepostojanje alternative Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244. Ona ostaje temelj regulisanja kosovskog pitanja i definiše okvir za razvoj uravnoteženog, pravednog rešenja kosovskog problema u skladu sa međunarodnim pravom. Rezolucije Saveta bezbednosti UN se moraju poštovati, te ni Rezolucija 1244 ne čini izuzetak. Zato podržavamo ideju da Beograd i Priština postignu održivo, obostrano prihvatljivo rešenje isključivo u okviru međunarodnog prava, na osnovu ovog dokumenta.
Pažnja međunarodne zajednice, a posebno Saveta bezbednosti, ne sme biti oslabljena kada je reč o Kosovu. To će pomoći da se izbegne novi talas eskalacije. To je jedan od razloga zašto u potpunosti podržavamo prisustvo Misije UN na Kosovu.
U svetlu sve oštrijih globalnih izazova u oblasti energetike, sankcione politike i ekonomskog pritiska, kako ruska misija pri UN ocenjuje značaj tih pitanja, uključujući razgovore o budućnosti „Naftne industrije Srbije?”
Neprihvatanje nelegitimnog sankcionog pritiska od strane međunarodne zajednice je činjenica. U UN je postignut dogovor da se apeluje na odustajanje od usvajanja ili primene jednostranih prinudnih mera koje krše međunarodno pravo. Sa jačanjem pritiska sekundarnih sankcija, koje su eksteritorijalne prirode, unutar UN jača i protivljenje takvim akcijama od strane država globalnog Juga.
Slučaj Srbije i pritisci na Beograd zbog saradnje sa Rusijom i odbijanja da se pridruži zapadnim sankcijama jedan je od takvih primera. Načini rešenja za trenutnu situaciju u vezi s „Naftnom industrijom Srbije”, koliko znamo, razmatraju se u bilateralnoj komunikaciji. Istovremeno, ovo je još jedan dokaz neravnoteže postojeće globalne finansijske arhitekture, čija je reforma predmet žestokih debata u UN, uključujući one na temu stvaranja alternativnih sistema plaćanja, na čemu, kao što se zna, aktivno radimo u okviru formata BRIKS-a.
Treba priznati da, s obzirom na odredbe koje sadrži zapadno zakonodavstvo, mogućnost ukidanja jednostranih ograničenja protiv nepoželjnih država još je veoma daleko. Međutim, ruska delegacija će nastaviti da koordinira sa svojim istomišljenicima u UN i da u dokumentima promoviše napuštanje jednostranih prinudnih mera. Napredak po tom pitanju postoji. Čak je i generalni sekretar, koji je bio oprezan u svojim izjavama o jednostranim sankcijama, konačno počeo priznavati da takva nezakonita ograničenja imaju humanitarne posledice. Osim toga, naša delegacija ne promoviše ovo pitanje zato što se „žalimo na sankcije Rusiji”. Ne, neka ove akcije, koje takođe štete preduzećima zemalja koje nam uvode sankcije, budu na njihovoj savesti. Nas, međutim, brinu posledice koje sankcije imaju po najranjivije zemlje.
Ako pregovori između Rusije i Ukrajine uz posredovanje SAD dovedu do političkog sporazuma, da li bi takav rezultat mogao biti potvrđen u okviru UN i kako Rusija vidi ulogu UN u obezbeđivanju svog međunarodnog legitimiteta?
U slučaju postizanja sporazuma tokom pregovora između Rusije i Ukrajine uz posredovanje SAD, pitanje njegovog daljeg formalizovanja zavisiće od sadržaja samog dokumenta i postignutih dogovora između strana.
UN, kao univerzalna međunarodna platforma, raspolažu mehanizmima za davanje dodatnog međunarodnopravnog legitimiteta takvim odlukama, na primer, kroz usvajanje rezolucije Saveta bezbednosti.
Međutim, trenutno UN ne učestvuju u tim pregovorima, a njihova nepristrasnost i neutralnost ostaju pod znakom pitanja. Mi primećujemo dvostruke standarde u radu Sekretarijata, primere toga sam već pomenuo. Njegov selektivni pristup potkopava poverenje u Organizaciju kao objektivnog arbitra u međunarodnim poslovima.
Željko Šajn
[POLITIKA] [BRATSTVO]
