Izvor: Politika, 03.Avg.2010, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uzbune i zabune
Čišćenje naftne mrlje u Meksičkom zalivu: Sistemi za alarmiranje nadležnih u nacionalnom i internacionalnom poretku pokazali ogromne nedostatke
Pred najveću ekološku katastrofu Amerike, sistem za uzbunjivanje nije radio punom snagom, upravo je ustanovila zvanična istraga o izlivanju nafte iz bušotine u Meksičkom zalivu. Ne radi se o neobjašnjivom nemaru ili tehničkom zastoju: posadi platforme dosadilo je da ih lažni alarmi uznemiravaju pa su umesto bučnih sirena uključili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razglas, izjavio je šef njene elektronike Majk Vilijams.
Kako je mogućno da u doba vanredno pojačane bezbednosti i gotovo neprestanih upozorenja na svakojake opasnosti dođe do takve opuštenosti? Iz izjava stručnjaka „Njujork tajmsu” proizlazi da je do odstupanja od pravila došlo zbog sukoba između tehnološke i ljudske osetljivosti.
Aparati su se, naime, pokazali kao preosetljivi – registrovali su i beznačajna odstupanja od veće relativne normalnosti. Naravno, učestalo zavijanje njihovih sirena „i kad im vreme nije” iritiralo je nadležne pa su počeli da ih isključuju, kako bi sebe poštedeli nepotrebnih uzbuđenja.
Prenebregavanje alarma se, tako, uobičajilo, gotovo koliko i njihovo dejstvo. „Došlo je do zamora alarmima”, konstatuje Džejms Keler iz instituta specijalizovanog za vanredne situacije.
Na nedavnom internetskom seminaru, tri četvrtine zdravstvenih radnika se ispovedilo da se na poslu, u poslednje dve godine, bar jednom oglušilo o neko važno upozorenje. Kontrolori u vašingtonskom metrou ignorisali su 9.000 alarma nedeljno (pre nego što se prošle godine dogodio tragičan udes), a previše (neosnovanih) znakova za opasnost opterećuje čak i kosmonaute, takođe navodi „Tajms”.
Nesklad između davanja opominjujućih znakova i stvarnosti nova je vrsta opasnosti. Jer, alarmi su postali suštinsko obeležje savremenosti, sistema u kojima su izrazito pojačane mere bezbednosti, naročito posle velikih terorističkih udara, kao i zbog razgranavanja organizovanog kriminala i naglog raslojavanja u tranzicionim društvima. I kao pojedinci uveliko se, takoreći statusno, razvrstavamo na one koji imaju i one koji nemaju alarmne uređaje u stanovima, kolima…
Nipodaštavanja, nesavršenosti ili nepostojanja specifičnih alarmnih mreža doveli su, u međuvremenu, do drama koje su istumbale svet. Bela kuća, na primer, nije pridavala dovoljno važnosti upozorenjima da bi teroristi mogli da izvrše atentate otetim putničkim avionima, a kad se to 2001. dogodilo, nije uvažila preporuke međunarodnih inspektora i napala je Irak pod netačnom pretpostavkom da se tamo nalazi oružje za masovno uništavanje i diverzantska veza sa Al kaidom, čime je poremetila odnose i sa saveznicima. Nije verovala ni alarmima da je prekomerna deregulacija tržišta uvod u finansijsku krizu, pod kojom sada klecaju ne samo njeni podanici nego i mnoge države.
Preterivalo se, bar donekle, i s drugim uzbunama. Ni „ptičji” ni „svinjski” grip nisu dostigli projektovane zastrašujuće razmere, ali za to još niko nije odgovarao, dok su profitirali farmaceutski giganti i njihovi posrednici. Ujedno, pod alarmom da su mogućni novi teroristički napadi, prilično su sužene građanske slobode, iako se na njima zasnivao napredak demokratskih društava.
Ovih dana se preteruje i u upozorenjima da je smanjivanje budžetskog deficita „apsolutni državni prioritet”, tvrdi nobelovac Pol Krugman. Jer, kaže, takav kurs preti da nenormalno visoku stopu nezaposlenosti pretvori u „novu normalnost”. I da istovremeno, održavanjem niske stope oporezivanja bogatih, vlast pokaže nedemokratičnost većom brigom za jedan postotak najimućnijih nego za masu podanika kojima nisu dostupna radna mesta i ostalih koji u anketama većinom slute da više nije izvesno ostvarivanje „američkog sna”, da svaka generacija, u celini, živi bolje od prethodnika.
Glavni problem sa uzbunama je, reklo bi se u najkraćem, to što prečesto zbune, ispoljavajući varljivosti u nacionalnom i internacionalnom poretku opasnosti. Što danas sirene često zavijaju i kad ne treba, dok se ne oglašavaju, ili čak nisu ni instalirane, tamo gde su situacije, planovi i dejstva zaista alarmantni.
M. Pantelić
objavljeno: 04/08/2010
