Izvor: Politika, 24.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uzbečka princeza
Država sa 27 miliona ljudi, osam hiljada političkih zatvorenika i jednom krvavo ugušenom pobunom nije načisto s tim šta smera vladar Islam Karimov
Po Uzbekistanu, u čijim zatvorima robija osam hiljada političkih zatvorenika, polegla je tišina. Iz varoši melodičnih imena, Taškent, Samarkand, Buhara, zapamćenih po živosti trgovine duž "puta svile" u davna vremena, sada stižu vesti da je sve zamrlo. Javnost je u nekakvom neobičnom iščekivanju. Zemlja sa 27 miliona >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljudi, osakaćena nemaštinom i jednom krvavo ugušenom pobunom (u Adiđanu, pre dve godine), blokirana bojkotom spolja – nije načisto s tim šta novo smera vladar, vinovnik takvog stanja, Islam Karimov.
Predsednikov poslednji mandat, produžavan već šesnaest godina, ističe koncem 2007, a Karimov se niti oglašava, niti pominje glasanje. Da li će se ponovo kandidovati, i još jednom izaći na izbore? Da li će, možda, promeniti ustav, i sebi produžiti već tekući rok? Ili će vlast nad zemljom, koja živi od gasa, nafte i pamuka, "demokratski" preneti kćerki Gulnar Karimovoj (34) u nasleđe?
U Taškentu, među diplomatama malobrojnog kora, ovu razvedenu lavicu lokalnog "biznisa" – majku dvojice sinova, Islama i Imana, čiji je otac Mansur Maksudi ostao u Americi, kao nekada draga, ali zaboravljena uspomena Gulnar na njene dane na Harvardu – već i nazivaju "uzbečkom princezom".
"Princeza" je vlasnica lokalne poslovne imperije "u kojoj ima svega i svačega" – od restorana i noćnih klubova, turističkih agencija i telekomunikacija do cementara. U člancima zapadne i ruske štampe citirani su povremeno izvori, čiji navodi upućuju na veliki vlasnički uticaj Karimove takođe i u sektoru gasa.
Tvrdilo se da taj posed, inače drastično kontrastan masovnoj siromaštini Uzbeka, uključuje i "milione dolara u nakitu, investicione vrednosne papire u Dubaiju i Ženevi, mrežu nepokretnosti" u inostranstvu itd. Najveći deo citiranih pojedinosti probio je u javnost zahvaljujući inostranom sudu, tokom brakorazvodnog postupka i materijalnog raskusuravanja madam Karimove s mužem, neraspoloženim da iščezne tek tako, s rukama u praznim džepovima.
Kontrolisana uzbečka štampa nudi međutim drugačiji imovinski portret, oslikavajući predsednikovu kćer kao uspešnog preduzetnika, koji vredno radi za dobro svoje otadžbine. Sama Karimova opisivala je da je prikupljanje nakita "njen hobi", kao i popularna muzika.
Jesenas je čak snimila prvu sopstvenu video-numeru, uzevši umetničko ime Gu-Guša. Inostrani posmatrači Uzbekistana, među kojima i Kreg Morej (bivši britanski ambasador, koji je obelodanio da je Karimovljeva tajna policija umorila dvojicu zatvorenika kuvanjem u kazanu! ) – procenjuju da je pojava Gu-Guše prikladan početak predsedničke izborne kampanje. Drugim rečima, misle da će uzbečki tata prepustiti vlast kćerki.
Ne bi bilo prvi put u sovjetskim republikama "u tranziciji". U Azerbejdžanu Hejdar Alijev je pre smrti ustoličio "demokratski izabranog" Ilhama Alijeva. U Kazahstanu Nazarbajev sprema za položaj, po svoj prilici, jednu od svojih kćeri, mada tek kada se sam umori od vladanja. A u Kirgiziji, Akajev je izgubio vlast, delimično i zbog gneva "elite" zbog namere bivšeg predsednika da prepusti mesto ženi, kćerki ili sinu.
Spolja, Uzbekistan se posmatra uz iščekivanje nekog oblika "demokratske revolucije". Režim je pod blokadom SAD i Evrope, zbog odbijanja Karimova da jedna međunarodna komisija istraži uzrok pogibije više stotina uzbečkih civila u Andiđanu, maja 2005. Vinovnik krvoprolića su oružane snage režima, koje su pucale pošto je opozicija zauzela zdanja lokalnih vladinih ustanova. Karimov je tvrdio da je reč o intervenciji protiv islamistički ekstremno nastrojenih terorista.
Evropa se pridružila Vašingtonu, uvodeći zabranu prodaje Uzbekistanu vojne opreme. Uz embargo na oružje Brisel je uskratio i vize ličnostima režima, ali Karimova su podržale Rusija i Kina. Krov njihove Šangajske organizacije za saradnju pokazao se udobnim utočištem za autokrate centralne Azije, uznemirene "revolucijama" finansiranim iz SAD. Okuražen, Karimov je onda komandovao "Jenki, kući!" i zatražio da SAD promptno napuste (sovjetsku) bazu Harši-Hanabad.
Sve te pojedinosti, i sadašnje neobično "hodanje na prstima", u očekivanju da savremeni kalif Uzbekistana konačno nešto kaže, upućuju na nekakav življi rasplet. Možda i bez pesme.
Petar Popović
[objavljeno: 24.06.2007.]
.jpg)
