Izvor: Politika, 30.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umreti od rada
"Ubijam se od rada" može da bude samo metafora za one koji misle da "izgaraju" na poslu, ali i istinski problem. U ovom slučaju nacionalni. Nacija je - Japan.
Tamo su opet oživele debate o fenomenu "karoši" - "smrti od preteranog rada". Ova reč je inače 2002. i zvanično prestala da bude samo japanska, pošto je uvršćena u čuveni Oksford rečnik engleskog jezika.
Povod je presuda Okružnog suda u gradu Nagoja, koji je krajem prošlog meseca utvrdio da je smrt 30-godišnjeg Kenići >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ućina, zaposlenog u "Tojoti" (u kojoj su pre toga radili i njegov otac i njegov deda), zaista "karoši", kako je u svojoj tužbi navela njegova udovica. Ućino je preminuo 2002, na svom radnom mestu, u četiri ujutru (zvanično je radio u prvoj smeni). Pola godine pre nego što je izdahnuo, radio je po 80 sati prekovremeno mesečno.
Bio je inače menadžer zadužen za kontrolu kvaliteta, što je podrazumevalo kako praćenje proizvodne trake, tako i stalnu obuku radnika, pisanje izveštaja... Prekovremene sate pri tom nije evidentirao - poslodavci su ih smatrali dobrovoljnim, pa prema tome neplaćenim. Sud je, međutim, presudio da je to ipak bio deo njegovog radnog vremena. Presuda je postala izvršna 14. decembra i vlada je odlučila da je prihvati bez žalbe. To znači da će biti u obavezi da udovici isplati odštetu oko 20.000 dolara, dok ona koju će morati da joj plati "Tojota" može da dostigne i vrednost od jednog miliona.
Ipak, to je mala uteha - za gospođu Ućino i dvoje dece koja danas imaju sedam i devet godina, kao, uostalom, i za druge, mnogobrojne žrtve "karošija", koje su, prema zvaničnim podacima, u porastu.
Fenomen je inače prvi put identifikovan još 1969, a zvanično priznat tek 1987. Prema podacima koje je ove godine saopštilo japansko ministarstvo zdravlja, rada i socijalne zaštite, u prošloj fiskalnoj godini (april 2006 - mart 2007), "karoši" je pogodio 355 radnika - 147 među njima je preminulo od srčanog ili moždanog udara - dok su ostali teško oboleli. U odnosu na prethodnu godinu ove brojke su veće za 7,6 odsto.
O "karošiju" je inače naveliko debatovano i tokom "bum" godina za japansku ekonomiju, sedamdesetih i osamdesetih. Devedesete i prve godine ovog veka bile su godine ekonomskih iskušenja, dok se o oporavku govori tek odnedavno. Ali on je praćen (i plaćen) važnim promenama u odnosima poslodavaca i zaposlenih, što je fenomen radnog iscrpljivanja, često i do smrti, ponovo aktuelizovalo.
Da bi uštedele na troškovima radne snage, japanske korporacije su počele da u velikoj meri zapošljavaju honorarnu radnu snagu, što im je donosilo ne samo uštedu, nego i fleksibilnost: ako poslovna sreća krene nizbrdo, lako je rešiti ih se. Drugi fenomen - "doživotno zaposlenje" po kojem je Japan takođe poznat - odnosio se i inače samo na jedan broj najvećih i najpoznatijih proizvodnih perjanica zemlje, ali i on je poslednjih godina na ozbiljnim iskušenjima.
Kad su počeli da pristižu honorarci, stalno zaposleni su to doživeli kao prinudu da se još više dokazuju. Prema podacima "Šukan ekonomista", u 2005. u celoj zemlji je bilo zaposleno čak 12,66 miliona honoraraca, prema 8,96 miliona u 1995. Pošto njima, naravno, nisu mogli da budu povereni baš svi poslovi, dodatni teret su morali da preuzmu "stalni".
Prema statistici pomenutog ministarstva, Japanci su prošle godine u proseku na poslu proveli 2.041 sat - 13 više negu u 2005. Preko 60 sati nedeljno radio je, kako navodi izveštaj ministarstva, svaki treći zaposleni.
Približan broj zvaničnih radnih sati imaju još samo Amerikanci, dok evropski radnici ipak uživaju adekvatniji odnos između slobodnog i radnog vremena: Nemci, čiji je kult "arbajta" takođe poznat, tako na poslu provode samo 1.440 sati godišnje.
Presuda kojom je smrt menadžera "Tojote" ozvaničena kao "karoši" nije slučajna: najveći japanski proizvođač automobila koji ove godine planira da postane i svetski broj jedan nije baš mesto u kojem je rad uživanje. "Tojota" je između 1991. i 2005. proizvodnju povećala sa 3,15 na 3,86 miliona vozila, smanjivši u istom periodu broj radnika u pogonima sa 75.266 na 65.798 - broj automobila po radniku porastao je sa 41,9 na 58,7.
Ovakvo povećavanje produktivnosti nije moglo da se ostvari bez dodatnog izgaranja na poslu u pravom smislu reči - ni bez novih debata o radnoj etici nacije i "karošiju" kao njenom "kolateralnom" rezultatu.
[objavljeno: ]
