Izvor: Deutsche Welle, 19.Jul.2018, 08:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umiranje parlamentarizma
U Srbiji kao da je sasvim svejedno šta se to dešava u Narodnoj skupštini. Pa čak i to da li poslanici uopšte dolaze na zasedanja. Šta je rešenje? Bojkot parlamenta? Promena izbornog sistema? Ili barem poslovnika?
Kada je na konstataciju opozicije u lokalnom parlamentu u Rumi da neće glasati za rebalans budžeta, predsednik opštine odgovorio: „A dobro, svi smo mi ovde stranački ljudi i poštujemo naše stranačke obaveze“, postavio je dijagnozu parlamentarizmu u Srbiji.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << />
Na površini su poslanici koji glasaju na zvonce, uličarske rasprave umesto parlamentarne debate i predsednica koja vija ukradene skupštinske fotelje. A ispod površine statistika koja pokazuje da Narodna skupština Republike Srbije trenutno ne ispunjava nijednu od svojih osnovnih funkcija. Zakone donosi brzo i kuso, izvršnoj vlasti kliče i ne propituje je, dok građane ignoriše, ali im uredno ispostavlja račun: dve milijarde dinara za izbore, tri milijarde godišnje za funkcionisanje.
Plaćeno odsustvo
Za svoj rad, narodni poslanici primaju u proseku više od 100.000 dinara mesečno i imaju pravo na putne troškove, naknadu za hotelski smeštaj, zakup stana i odvojen život od porodice. Troškovi su opravdani, ako imamo u vidu da se radi o jednoj od najvažnijih institucija zemlje, kažu u Nacionalnoj koaliciji za decentralizaciju (NKZD). „S druge strane, pitanje je koliko se resursi adekvatno i svrsishodno koriste, s obzirom na to da svi izveštaji pokazuju da je parlament krajnje neefikasan“, kaže za DW Jovana Strahinić iz te organizacije.
Deluje kao da bi većina građana Srbije – čak i ako bi vlast pokrenula novi ciklus smanjenja zarada i penzija – slegla ramenima i nastavila dalje. A da bi rejting vladajuće stranke čak nastavio da raste… (13.07.2018)
Saga o ujedinjenju srpske opozicije ulazi u vrelu letnju fazu, a njeni su protagonisti sebi dali rok do jeseni. Preovlađuje narativ: ili će svi zajedno, ili će nestati. Da li se Vučić može pobediti prostim sabiranjem? (03.07.2018)
Kriminalizovanje protesta protiv povećanje cene goriva samo je jedna od nekoliko linija odbrane vlasti od mrskog pitanja zašto je Srbija jedan od konstantnih regionalnih lidera po ceni goriva. (14.06.2018)
Ako je verovati statistici, beneficije koje poslanici uživaju daleko prevazilaze učinak koji ostvaruju u parlamentu. Evidencija koju je Narodna skupština dostavila DW-u pokazuje da u prve dve godine mandata, čak dve trećine poslanika u skupštinskim klupama nisu proveli ni polovinu vremena koliko su trajala plenarna zasedanja. Među najneredovnijima su Aleksandar Šešelj, Nenad Čanak, Milanka Karić, Dragan Marković i Čedomir Jovanović, koji na plenarnim sednicama nisu proveli ni desetinu vremena.
Zato su poslanici vladajuće koalicije redovni. Ali ćutljivi. Primera radi, Aleksandar Čotrić je jedan od dvadesetak poslanika koji se za dve godine nijednom nisu obratili parlamentu, nisu podneli nijedan amandman, zakon, niti odgovarali na pitanja građana. „Reč je o tome da sam ja poslanik Srpskog pokreta obnove u okviru jedne velike poslaničke grupe Srpske napredne stranke, u kojoj je po brojnosti veoma teško doći do mogućnosti da dobijete priliku da govorite“, kaže Čotrić za DW.
Uzurpirane procedure
Prilike da govore najviše su koristili Aleksandar Martinović, Marijan Rističević, Marko Đurišić i Boško Obradović. Njihove su diskusije, međutim, uglavnom nekonstruktivne, pune uvreda, neretko na ivici incidenta i često se završavaju opomenom ili čak udaljavanjem sa sednice – po pravilu opozicionih poslanika, zbog čega su oni u više navrata napuštali zasedanja u znak protesta.
„Aktivizam narodnih poslanika može da bude i obrnuto srazmeran sa duhom demokratije kada služi kako bi se sprečio dijalog i ubio parlamentarizam“, kaže za DW programski direktor CRTE Raša Nedeljkov. Osim neprimerenog ponašanja, on podseća i na novu praksu vladajuće većine da podnosi stotine amandmana i njihovo obrazlaganje koriste za želje, čestitke i pozdrave. Cilj je, tvrdi opozicija, da se potroši vreme predviđeno za raspravu i onemogući opozicija da govori.
Za svoj rad, poslanici primaju u proseku više od 100.000 dinara mesečno i imaju pravo na dodatne troškove
„Zbog ogromnog straha vladajuće većine da se ma i za trenutak prestane baviti propagandom, mi imamo fazu skupštinskog rada ispošćenog od bilo kog atributa parlamentarnih pravila“, kaže za DW dugogodišnja narodna poslanica Demokratske stranke Gordana Čomić. „Glasa se na Odboru za ustav i zakonodavstvo jednom o hiljadu i više amandmana, objedinjuje se načelna rasprava o desetinama predloga zakona za pet sati i sve pravda ’poslovnikom koji su žuti doneli’, a koji su lenji da menjaju već sedmu godinu. Pevaju se tropari vlasti, iskazuje lojalnost i ljubav predsedniku Srbije i tu skupština i počinje i završava.“
To su sve obični izgovori zašto ne rade više u parlamentu, odgovara na optužbe šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke Aleksandar Martinović. „Problem srpske opozicije jeste u tome što ne troše ni vreme koje imaju, ne sede u sali, ne žele da se bore, verovatno zbog svojih unutarstranačkih problema, ne znaju da li će i sutra biti u toj partiji u kojoj su danas“, kaže Martinović za DW.
Atrofija procedura
Glasnije od međusobnih optužbi govori statistika, koja u svim segmentima neumoljivo svedoči o tome da u aktuelnom sazivu odumiru parlamentarne procedure. CRTA beleži da su skupštinski odbori u ovom sazivu organizovali samo sedam javnih slušanja, za razliku od 25 koliko je bilo za 18 meseci rada prethodnog saziva.
Osim toga, zabrinjavajuća je i činjenica da predstavnici izvršne vlasti više ne dolaze u Skupštinu da polože račune i odgovaraju na pitanja poslanika. „U ovom jedanaestom sazivu smo imali svega četiri takve sednice. U desetom je takođe bilo četiri, ali za 18 meseci koliko je trajao mandat, dok je u devetom sazivu bilo 11, a u osmom su dolazili gotovo svakog meseca“, priča Raša Nedeljkov.
Ministri ne odgovaraju poslanicima, a poslanici ne odgovaraju građanima. CRTINA analiza je pokazala da su poslanici u poslednjem sazivu odgovorili tek na svako dvadeseto pitanje građana, i to samo njih dvadesetoro. „I tu postoji negativni trend. U 2016. su odgovarali na svako deseto, u 2015. u proseku na svako treće pitanje građana. Kakvu mi poruku šaljemo društvu kad kažemo ne odgovaram ti na pitanja, ne postavljam pitanja i ne pretresam izvršnu vlast“, pita se Nedeljkov.
Jovana Strahinić dodaje da ne funkcionišu ni drugi mehanizmi komunikacije poslanika i građana, te da 72 lokalne samouprave uopšte nemaju svoje predstavnike u parlamentu. „Poslaničke kancelarije koje su u nekom trenutku pokrenute, nisu do kraja funkcionalne, niti omogućavaju participativnost, jer u Nišu, na primer, imate poslaničku kancelariju koja je stranački obojena, pa građani ne prepoznaju te ljude kao svoje predstavnike kojima mogu da se obrate za pomoć“, priča Strahinić.
Edukacije ili demonstracije?
U takvoj atmosferi sasvim je svejedno da li ćemo imati Narodnu skupštinu ili ne, smatra Nedeljkov. „Vlast jeste uzurpirana na zakonit, ali ne i na legitiman način. Moć je uzurpirana kroz političku partiju, koja utvrđuje ko će biti na izborima, a posle ti kandidati koji su zahvaljujući predsedniku partije na listi, neće da koriste svoje pravo da svom predsedniku partije postavljaju pitanja ili na bilo koji način dovode u pitanje bilo šta što izvršna vlast uradi. I to je sve jedno vrlo ozbiljno pitanje urušavanja institucija, jer kada dijaloga nema i kada se problemi ne mogu rešavati u okviru institucija, onda će se rešenja tražiti na ulici. I na žalost, to je nešto što već sada počinjemo da vidimo sve više“, objašnjava Nedeljkov.
Poslanici su u poslednjem sazivu odgovorili tek na svako dvadeseto pitanje građana, i to samo njih dvadesetoro
Šta je rešenje? Bojkot parlamenta, kažu prvi. Opozicija o tome nema jedinstven stav. „Do novih izbora, to značilo bi vanparlamentarnu borbu za vladavinu prava, ukoliko se ima jasan plan kako do 1.600.000 glasova ljudi koji će onda na izborima podržati tu i takvu vladavinu prava. Jer se i u skupštini i van nje radi o tih 1.600.000 ljudi koji razumeju, žele i kontrolisaće poštovanje vladavine prava. Sve drugo su tlapnje“, kaže Čomić.
Izmena izbornog sistema, kažu drugi, kako poslanik ne bi bio rob partije, već predstavnik građana. „Kada imate situaciju da birači ne glasaju za ime i prezime narodnog poslanika, nemaju ni mogućnost da ga kazne da sledeći put ne bude u parlamentu, jer u prethodnom sazivu nije ispunio očekivanja“, priča Raša Nedeljkov.
Uz izmenu izbornog sistema, neophodno je uvesti i princip odgovornosti za odluke koje se donose, smatraju u NKZD. „Potrebne su nekakve funkcionalne promene u tom smislu, jer nemamo odgovornost narodnog poslanika kao pojedinca, zato što je izabran na listi političke partije koja ga delegira i on u tom smislu više odgovara centrali partije nego građanima kojima bi trebalo da odgovara“, smatra Strahinić.
Na kraju balade, slažu se, sve je na građanima, koje je neophodno konstantno edukovati o njihovim pravima kako ne bi ostali van političkog sistema. „Jer na kraju je na tim građanima da biraju da li će ta prava da brane ili da ih prepuste nekom drugom. Na njima je sad najveći teret da oni budu ti pokretači koji će reći kakav parlament žele. Ukoliko građani kažu da žele diktaturu, onda je ovo OK“, zaključuje Nedeljkov.
Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android
.jpg)
