Izvor: Deutsche Welle, 07.Jan.2016, 13:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnička sloboda i njene granice
Nemci veoma drže do umetničkih sloboda u njihovoj zemlji te su one eksplicitno zagarantovane i zakonom. Ali čak i u demokratiji ta sloboda ima svoje granice – i zakonske i moralne.
Desetog maja 1933. su studenti u celoj Nemačkoj palili knjige uglednih književnika, filozofa i naučnika. Bio je to vrhunac takozvane „akcije protiv nenemačkog duha“, koju je, došavši na vlast, pokrenuo Hitler. Knjige Jevreja, ali i autora koji nisu bili na liniji našle su na lomači. Sva >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << zbivanja na polju kulture u Nemačkoj tada je kontrolisao ministar za propagandu Jozef Gebels. Nacisti su konfiskovali 16.000 umetničkih dela pod izgovorom da se radi o „degenerisanoj“ umetnosti.
U novouspostavljenoj Saveznoj Republici Nemačkoj tako nešto nije smelo da se ponovi. Pravo na slobodu mišljenja i na „slobodu u umetnosti“ stoga je od 1949. godine definisano i Članom 5 u ustavu te zemlje. Ovaj paragraf štiti ne samo slobodu umetnika nego i pravo da oni šire i prezentuju svoja dela. Pri tom je definicija umetnosti prilično široka: umetnost je ono što sam umetnik naziva umetnošću, čak i ako drugi ne dele njegovo mišljenje.
I danas se, čak i pred sudom, raspravlja o tome šta je umetnost i dokle idu umetničke slobode. Nakon terorističkog napada na francuski satirični magazin Šarli Ebdo pre tačno godinu dana (7. januar 2015.) ponovo je postalo aktuelno pitanje granica slobode umetnika, ali i pitanje njene zaštite.
Sloboda u prvom planu
Što se zakonskih granica tiče, tu se umetnik može osloniti na presude koje su donesene ranije, veruje dizajner i pravnik Klaus Štek. On se sedamdesetih i osamdesetih godina više puta našao pred sudom zbog satiričnih plakata na račun hemijske i industrije oružja, te političkih stranaka. Preko 40 puta je tužen zbog svojih dela. Sudski procesi su trajali i godinama – Štek ih je sve dobio. „Moje iskustvo je da sudovi u krajnjem slučaju uglavnom brane slobodu mišljenja.“
On je od 2006. do 2015. vodio Akademiju umetnosti, jednu od najstarijih evropskih institucija kulture. Akademiju finansira država, jer zakon predviđa da je država dužna da zaštiti, ali i da podržava umetnost. Skoro da nema zemlje u kojoj država finansira rad toliko pozorišta, orkestara i snimanje filmova, kao što je to slučaj u Nemačkoj.
Kritičari tvrde da mešanje države u stvari kulture može i da je uništi. Klaus Štek nije imao to iskustvo: „Kad su preduzimani i najmanji pokušaji da se utiče na rad Akademije, ja sam to odbijao i to je bilo poštovano, mada smo kao institucija zavisili od države.“ On veruje da upravo državna podrška doprinosi tome da umetnici i njihove institucije osećaju obavezu prema društvu.
Granice slobode
Sloboda mišljenja je važna tekovina društva, ali u Nemačkoj postoje i zakonska ograničenja koja se razlikuju od onih koja postoje u drugim državama Zapada. Tako se u Nemačkoj krivično gone oni koji svojim delima napadaju ili ugrožavaju lična prava drugih, zabranjeno je širenje mržnje na nacionalnoj osnovi, podržavanje i veličanje nasilja ili neonacizma. Zabranjeno je i korišćenje nacističkih simbola. U SAD, na primer, to nije slučaj.
Umetnik Jonatan Mese je u okviru performansa posprdno koristio nacistički pozdrav - i oslobođen je optužbi pred sudom
Posebno se pazi na dela namenjena mladima. Elke Monsen-Engberding je predsedavajuća Saveznog ureda za medije koji mogu da ugroze omladinu. Ona analizira tekstove pesama, filmove, video-klipove, slike... Ukoliko ovaj ured proceni da takva dela nisu za omladinu, onda se ograničava i njihovo širenje u javnosti. Ovaj ured deluje kada, recimo, u nekim pesmama pronađe desničarske, rasističke, antisemitske ili poruke protiv homoseksualaca. Ured pokušava da suzbije i širenje propagande koju na internetu vodi takozvana Islamska država.
Na delu je i autocenzura
Ekspertkinja za književnost Suzane Šarnovski je jedna od organizatora predavanja na Slobodnom univerzitetu u Berlinu koje se pozabavilo granicama umetničke slobode. Ona kaže da u SAD postoje upozorenja na određene sadržaje ne samo za omladinu, nego i za odrasle. Reč je, recimo, o knjigama koje mogu da utiču na psihu čoveka. Tako se u Geteovom delu „Jadi mladog Vertera“ tematizuje samoubistvo, pa se upozorava da osobe koje imaju psihičke probleme i pomišljaju na samoubistvo ne treba da čitaju tu knjigu. Šarnovski kaže da je to apsurdno.
Ona i u Nemačkoj primećuje porast autocenzure. U dečijim knjigama se tako neugodne reči, recimo Neger (crnčuga) zamenjuje drugim izrazom. „Povod za to je razumljiv“, kaže Šarnovski: „Misli se da će se izbacivanjem određenih reči uticati na promenu u društvu.“ No ona dodaje da su jezičke akrobacije zapravo beg od konfrontacije i stvaranje prijatnog okruženja „kako bi se izbeglo intelektualno sučeljavanje“.
Sve veću autocenzuru u medijima Suzane Šarnovski vidi pogotovo posle napada na Šarli Ebdo. Ona govori o „eroziji prava na slobodu u umetnosti“.
Satiričar Klaus Štek ni danas nema „makaze u glavi“, kako neki nazivaju autocenzuru. On ne dozvoljava da na njegovu umetnost utiču ni desničari, niti islamistički ekstremisti. „Istog momenta kada čovek nije više spreman da se kao umetnik i satiričar zauzme za slobodu mišljenja, treba da prestane da se bavi i svojim zanimanjem. Slobodno društvo živi od slobodne reči.“
