Izvor: Danas, 14.Avg.2014, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ulazak Indije u rat podržao i Gandi
Kada danas bude proslavljan Dan nezavisnosti Indije, u toj zemlji će se sećati i preko milion sunarodnika koji su se na strani saveznika borili u Prvom svetskom ratu. Njihovo žrtvovanje je doprinelo i nezavisnosti Indije, druge najmnogoljudnije zemlje sveta, sve važnijeg faktora u međunarodnim odnosima.
U evropocentričnim predstavama o Velikom ratu često se previđa da je Indija dala veliki doprinos ratnim naporima saveznika, u ljudstvu i materijalno. Indijski vojnici su >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ratovali širom sveta - Francuskoj i Belgiji, u Adenu, Arabiji, istočnoj Africi, u bici kod Galipolja, Egiptu, Mesopotamiji, Palestini, Persiji, na Solunskom frontu, u Rusiji, čak i u Kini. Broj vojnika iz ondašnje britanske kolonije, koja je obuhvatala i današnji
Pakistan i Bangladeš, koji su ratovali u inostranstvu kreće se od 1,1 milion do 1,5 miliona. Poginulo je između 60.000 i 74.000 vojnika i oficira. Indijci su zaslužili preko 9.200 odlikovanja za hrabrost, uključujući i 11 Viktorijinih krstova, najvišeg ordena u britanskoj imperiji.
Prve jedinice namenjene službi u Sudanu i Egiptu morale su brzo da budu poslate na Zapadni front, gde su saveznicima bila preko potrebna pojačanja za Britanske ekspedicione snage koje su pokušavale da spreče prodor Nemačke u Francusku i Belgiju. Pešadijske divizije iz Lahorea i Miruta, čiji su vojnici bili još u letnjim tropskim uniformama, ubačene su na front početkom jeseni 1914. U nekim od najžešćih bitaka oko Ipra pretrpele su teške gubitke.
Po dolasku je prosečan indijski bataljon imao 764 vojnika. Početkom novembra je 47. bataljon Sika spao na samo 385 vojnika sposobnih za dužnost.
Borbe su bile šok za vojnike obučene za kolonijalne, a ne industrijske ratove sa ogromnim brojem mrtvih. Jedan vojnik je pisao kući: „Ovo nije rat; ovo je smak sveta.“ No, indijski vojnici su bili ključni za zaustavljanje nemačkog prodora u luke na obali Lamanša. Do kraja 1914. iz Indije je u inostranstvo bilo poslato šest ekspedicionih korpusa. Ukupno je 161.000 induskih vojnika služilo samo na Zapadnom frontu.
Posle kratke poštede indijske jedinice su početkom 1915. ponovo bile u hladnim i raskvašenim rovovima, na teškim mukama u najžešćim bitkama. Pružile su pola ljudstva u martu u bici kod Nuvšapela kada je poginulo oko 5.000 Indusa. Lahor divizija je učestvovala u Drugoj bici za Ipr. Indusi su ponovo pretrpeli teške gubitke u septembru u britanskoj neuspešnoj ofanzivi kod Lusa.
Indijska pešadija je povučena iz Francuske decembra 1915. i poslata u Mesopotamiju. Navodno, njihov moral je postao krhak, pa nije bilo mudro da provedu još jednu zimu na zapadu. Strateški je bilo opravdano da indijska armija bude na Bliskom istoku radi lakše dostave pojačanja iz domovine i sledovanja. Dve konjičke jedinice su ostale na Zapadnom frontu do marta 1918, kada su prebačene u Palestinu da učestvuju u ofanzivi protiv Turaka.
Indija je ratu saveznika doprinela i opremom i zalihama, vrednim preko 80 miliona funti. Koristeći udeo ukupnog domaćeg proizvoda (GDP) kao indikator, ondašnjih 100 funti vredi danas 34.000. Do 1920. je Indija iz svojih prihoda odvojila i 146,2 miliona funti kao direktan doprinos saveznicima.
Kolonijalne vlasti su bile iznenađene što je učešće Indije u ratu bilo svesrdno podržano među glavnim političkim snagama Indusa. Naime, Britanci su strahovali od mogućih nemira i da će politički agitatori koristiti što su oružane snage imperije morale sa potkontinenta da budu slane u Evropu. Uz ratni napor je stao i Mahatma Gandi, mada je već razmatrao metod nenasilja u politici. On je, naime, verovao da će takva podrška pomoći zahtevu Indije da dobije status dominiona poput Australije, Kanade, Južne Afrike i Novog Zelanda.
Kada je postalo jasno da
London neće ispuniti obećanja davana tokom rata, došlo je do zaokreta u zahtevima političkih vođa Indusa od samouprave pod kontrolom britanske imperije, ka potpunoj nezavisnosti. Otuda je Veliki rat bio vododelnica u političkoj istoriji oslobodilačkog pokreta u Indiji. Indusi su bili sve uporniji i posle još jednog svetskog rata, 1947. stekli slobodu.
Na Solunskom frontu
Računa se da je 520 Indusa okončalo život u Solunu, u vreme Prvog svetskog rata lučkom gradu punom blata, bednih izbeglica i smrtonosne malarije. Grobovi i spomenici tih Indusa su u zapadnom delu grada Dentrepotamos, na putu za Edesu, nekoliko kilometara od Zejtinlika, groblja savezničkih snaga, među njima i srpskog. Na Indijskom groblju su sahranjeni pripadnici 36 različitih jedinica. Među njima su 71 vojnik i 17 oficira, ostalo su bili pripadnici pomoćnih jedinica, goniči mula, vodonoše, kuvari, konjušari, tesari... To je oko pet odsto među 10.000 stradalih pripadnika britanskih snaga u Solunu.
