Izvor: Deutsche Welle, 28.Jan.2017, 18:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U strahu su velike oči

Kolektivna trauma proizvodi strahove. I o tome otvoreno mora govoriti i politika, smatra Stanislav Štrasburger. U protivnom će desni populisti preuzeti glavnu reč.

Pokazati ili ne? To je pitanje. Nasilje, seks, fekalije: sve to smo već videli na filmskom platnu. Uprkos tome je filmu „Smolensk" reditelja Antonija Krauzea pošlo za rukom da nedavno ostavi bez daha i to ne samo posetioce bioskopa. Šta je toliko kontroverzno u ovom filmu? Mali podsetnik: „Smolensk" je priča >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << o novinarskom sučeljavanju sa slučajem pada aviona Poljske vlade 2010. kada su život izgubili tadašnji poljski predsednik, njegova supruga i mnogi visoki vojni i vladini zvaničnici. Autor filma „Smolensk" aludira na to da su avion oborili Rusi. O filmskim kvalitetama ovog filma se već puno govorilo. No nakon što sam ga pogledao, shvatio sam o čemu se ovde zapravo radi: o prevladavanju jedne traume.

Trauma je prema definiciji, psihička povreda uzrokovana nekim šokantnim događajem. Često uzrokuje hronične strahove. Pritom je potpuno besmisleno traumatizovanoj osobi objašnjavati kako nema razloga za strah. Ili da priča gluposti. Proces prevladavanja trauma je povezan sa emocijama ponekad lišenim svake logike ili racionalne argumentacije.

Tenkovi nisu dobar znak

Poljska kolektivna trauma, o kojoj, po mom mišljenju, govori film „Smolensk", prelazi okvire ove avionske tragedije. Ona govori o praiskonskom strahu od Rusije, i ne sledećemj nivou, i od Nemačke. To je strah jedne nacije srednje veliičine od toga da postane sve usamljenija u svetu koji je ništa drugo do bojište supersila. Mnogi Poljaci osećaju da je njihova zemlja preslaba na samo za pobedu u ovom sukobu, nego i za preživljavanje.

To je i jedan od razloga zbog kojeg je nedavni dolazak u Poljsku američkih vojnika u sklopu NATO izazvao euforiju, kako kod pobornika tako i kod protivnika aktuelne poljske vlasti. Američka vojska bi trebalo da garantuje sigurnost koju Poljska nikad nije osećala.

Za mene tenkovi, koji se kreću ulicama moje domovine, ne predstavljaju pozitivan signal. Ovde verovatno ne treba podsećati na to na koliko je mesta na svetu američka vojska bila stacionirana da bi se kasnije povukla. No isto kao u slučaju „Smolenska", ne radi se o racionalnim nego o emocionalnim doživljajima.

Trauma: kako dalje?

Evropa kao republika, kako ju je definisala politološkinja Ulrike Gero, simbolizuje jednakost građana pred zakonom i socijalnu pravdu na celom kontinentu. Nacionalne države koje se ne bave traumama svojih građana, gube pravo na postojanje. Crpi li se strah Poljaka od suseda upravo iz one nacionalne naracije - da ovakve nacije srednje veličine po logici stvari stoje nasuprot brojčano nadmoćnim nacijama? Ne bi li se pozivanjem na regije ceo problem rešio sam od sebe?

No ukoliko želimo da projekt Evropa uspe, moramo prihvatiti emocije kao punovredni element političkog života. Kako to učiniti, pojašnjava koncept nenasilne komunikacije Maršala Rozenberga koji preminuo 2015. Ovaj psiholog je godinama sakupljao iskustva u posredovanju u sukobima u Palestini i na Balkanu. Rozenberg je predlagao da se u objašnjenju sukoba ne poseže za pitanjem krivice nego da se pažnja posveti sopstvenim osećajima: jasno ih izraziti, preispitati koji osećaji su tvoji a koji deo kolektivnog doživljaja. I te osećaje verbalizovati kao želju i očekivanja od suprotne strane. I poslati jasnu poruku. Isto bi trebalo da učini i druga strana.

Osećaji u politici

To može, moram priznati, biti dugotrajan i mučan proces. Ali pomaže pri prevladavanju strahova. Rozenbergova iskustva su pokazala da se ovom metodom dolazi do rešenja koja su bliža stvarnosti i time u većoj meri održiva. Stvarnosti koja se približava snovima. No nije li politika upravo zato tu da stvori uslove za ostvarivanje snova svojih građana? Sigurno je jedno: politika nije tu da bi stvorila stvarnost u kojoj sukobi eskaliraju uz pomoć tenkova. Možda zvuči banalno, ali najzagriženiji vođe se povuku i popuste kada se suoče sa empatijom. Na kraju krajeva, svi smo mi ljudi.

Stanislav Štrasburger je pisac i kulturni menadžer. Glavne teme njegovog razmišljanja su kolektivno sećanje, migracije, multikulturalnost i (EU)topje. Živi u Berlinu, Varšavi i Bejrutu.

Čvrsto verujem u to da je pokazivanje emocija u politici nužno. Potiskivanje osećaja samo pomaže populistima da istim osećajima lakše manipulišu. Njihov idealizovani svet tada nalikuje večnom ratu na život i smrt što vladama nacionalnih država omogućava da huškaju Evropljane jedne protiv drugih. U tom smislu je dobro da je napravljen film poput "Smolenska”. Jedino mi je žao što se u raspravi koja se razvila oko filma nije govorilo i o osećajima u politici.

I što je onda, ako se u uzmu u obzir razmišljanja o emocijama „Moja Evropa"? Jedna utopija u kojoj ima mesta i za emocije, pa bile one i traumatične. Oprez kod izražavanja emocija i njihovog transformiranja u potrebe je jedan od temelja ove (EU)topije. To omogućava kako suživot bez nasilja građana u regijama tako i sveevropsku sigurnu i efikasnu globalnu politiku.

Nastavak na Deutsche Welle...