Izvor: Politika, 06.Mar.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U odbranu Ričarda Holbruka
Nije „Dejton” etnički podelilo bosansku politiku i društvo, već su bosansko podeljeno društvo i suprotstavljena politika doveli do „Dejtona”
U skladu sa jednom od onih malih poučnih istorijskih slučajnosti, dan nakon što je Ričard Holbruk preminuo, jedan od njegovih kosovskih štićenika je u izveštaju Saveta Evrope optužen da je kao šef kriminalne grupe bio uključen u krijumčarenje droge, seks-trafiking, ubistva političkih protivnika i vađenje ljudskih organa.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Neminovno je da će se čovek koji se tokom svoje karijere duge nekoliko decenija bavio sa više kriza na raznim kontinentima smatrati kontroverznim, dok će istoričari koji se bave diplomatijom tek u narednim godinama ocenjivati mnoge Holbrukove stavove i odluke i raspravljati o njima. Ova debata je već otpočela među stručnjacima o Balkanu. Konkretno, sada je postalo moderno kriviti Holbruka za mnoge od aktuelnih problema Bosne i Hercegovine, navodno zbog toga što je sporazum koji je izradio s ciljem okončavanja građanskog rata u Bosni – Dejtonski mirovni sporazum – doveo do „etnifikacije” bosanske politike.
Međutim, u tom pogledu, Holbrukovi kritičari apsolutno nisu u pravu.
Realnost bosanske istorije jeste da je oduvek imala „etnifikovano” društvo i politički poredak. U Bosni otomanskog doba su se, u zavisnosti od nečijeg etno-konfesionalnog porekla, izdavali propisi i zabrane o tome gde i da li neka grupa može da izgradi hram, da li će se nečije svedočenje na sudu smatrati validnim ili ne, koja boja odeće se smela nositi, da li se smelo posedovati oružje ili jahati konja u gradu itd. U 19. veku u Bosni su pevačka društva, pozorišne grupe, studentske organizacije, sela, vojne formacije, gradska naselja, pa čak i komercijalne banke, svi bili podeljeni duž etno-konfesionalnih linija. Izbori u Bosni, počevši od onih koji su se održavali u doba Habzburgovaca 1911. godine, do onih održanih pod komunistima tokom 1990, te onih koji se danas održavaju pod okriljem NATO-a, oduvek su u suštini bili etnički popisi.
Političke funkcije i pozicije u raznim vladama Bosne i Hercegovine pod svim ovim režimima su uvek strogo sledile etničku notu. Istorijski gledano, ekonomska stratifikacija bosanskog društva po etničkim linijama bila je podjednako dramatična: 1910. godine, nekih pet decenija nakon što je Abraham Linkoln izdao Proklamaciju o emancipaciji, a car Aleksandar potpuno oslobodio kmetove, 90 odsto zemljoposednika u Bosni sa najamnicima koji su obrađivali zemlju bili su muslimani (zvanično poznati kao Bošnjaci), dok su 90 odsto najamnika bili hrišćani Hrvati ili Srbi.
Za većinu ljudi takav sistem vladavine liči više na aparthejd u Južnoj Africi, američki jug pre građanskog rata ili Nemačku 1934–1935, a ne na harmonično multikulturalno društvo kao što popularni prikazi Bosne sugerišu. Štaviše, verovatno je slučaj da se samo u našoj studiji o Balkanu tvrdi kako istorija nije bitna. Svaki naučnik koji bi pokušao zastupati stav kako su nasledstvo ropstva ili Džim Krou nerelevantni za razumevanje rasnih problema u SAD danas, ili da holokaust nije bitan za razumevanje izraelskog stava, bio bi ismejan, no u našim debatama o Balkanu, problemi regiona se obično svode na zloćudni uticaj nekoliko „etničkih preduzetnika” tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.
Da se „etnifikacija” bosanskog društva dogodila mnogo pre nego što se Ričard Holbruk pojavio najočiglednije je u registrima o najintimnijem odnosu među ljudima – braku. Uprkos mitu o visokom nivou međuetničkih brakova u BiH, o kojima se često piše u medijima, društvena stvarnost je kroz istoriju bila sasvim suprotna. U 19. veku u Bosni su mešoviti brakovi bili potpuno nečuveni. Čak 1988. godine, 93 odsto Bošnjaka je bilo oženjeno unutar svoje etničke grupe, dok ni Hrvati i Srbi nisu bili ništa skloniji da se žene i udaju izvan svojih etničkih grupa. U hercegovačkom gradu Mostaru, od 176 registrovanih brakova 2001, nijedan nije bio između Hrvata i Bošnjaka.
Stoga je jasno da su kritičari Holbruka i Dejtonskog sporazuma potpuno pogrešno shvatili celu priču. Nije Dejtonski sporazum ono što je etnički podelilo bosanske političare i društvo; u stvarnosti, podeljena društva i politika BiH su rezultirali Dejtonom.
Zahvaljujući Holbruku, u Dejtonu je ostvaren ogroman kompromis koji je svakom od naroda u BiH obezbedio njihove glavne strateške zahteve: Bošnjaci su ostvarili istorijski cilj da imaju nezavisnu i jedinstvenu Bosnu, dok su Hrvati i Srbi dobili visok stepen etničke samouprave i labave veze sa svojim matičnim državama u susedstvu. Štaviše, Holbruk niti je izmislio, niti nametnuo, formule etničke podele vlasti koje su sastavni deo Dejtona; one su u potpunosti usklađene sa vekovnom političkom kulturom i tradicijom Balkana, i potpuno su kompatibilne sa sličnim oblicima multietničke demokratije koja se praktikuje u drugim delovima sveta.
Zaista, većina problema sa kojima se BiH trenutno suočava nisu zbog Dejtona, već zbog trenutnih napora da se stvori unitarna, centralizovana država, kao i da se međunarodni akteri ubede da ukinu prava etničkih zajednica u BiH na ustavnu i institucionalnu zaštitu koju trenutno uživaju. Na primer, bosanski Hrvati su sa pravom ogorčeni zbog činjenice da je nominalno hrvatski član državnog predsedništva izabran bez glasova 90 odsto hrvatskog biračkog tela u Bosni, te da lider bošnjačke Socijaldemokratske partije sada sprečava da Hrvat postane premijer zemlje, uprkos činjenici da je prema principu rotacije došao red na hrvatskog predstavnika da bude na ovoj poziciji.
Vredi zapamtiti da kada je Slobodan Milošević pokušao isto u maju 1991, time je zakucan jedan od poslednjih eksera u kovčeg Jugoslavije. Kao što je sam Holbruk primetio u jednom trenutku, „Bosna je savezna država. Treba da bude organizovana kao federalna država. Ne možete imati unitarnu vladu, jer bi zemlja ponovo zapala u sukob. I to je razlog zbog kojeg je Dejtonski sporazum verovatno najuspešniji mirovni sporazum u svetu u poslednjoj generaciji, jer je priznao realnost”.
U njegovu odbranu, Holbruk se verovatno sa pravom hvalio o Dejtonu kao najuspešnijem mirovnom sporazumu poslednje generacije. Njime je završen rat koji je trajao 43 meseca i otvoren put za ono što je verovatno najuspešniji program povratka izbeglica u istoriji – a da pri tome nijedan američki život nije izgubljen u neprijateljskoj vatri. Da li bi diplomate koje su nadgledale rat u Iraku ikada uspele ostvariti tako nešto.
Bez obzira na to kako će istoričari naposletku posmatrati Holbrukovu ulogu u mnogim događajima i krizama u koje je bio uključen, jedna stvar bi trebalo da bude jasna – napor koji je uložio u pregovore o Dejtonskom sporazumu u jesen i zimu 1995. godine najbolje je razdoblje njegove karijere. Samo čovek sa odlučnošću i energijom Ričarda Holbruka mogao je da izvede neverovatno težak diplomatski podvig kontrole nad suprotstavljenim interesima Vašingtona, Brisela, Moskve, Zagreba, Beograda i bosanskih Hrvata, Muslimana i Srba kako bi se konačno stavila tačka na najtragičniji sukob u Evropi u poslednjih pedeset godina. Za to mu treba dati priznanje koje mu i pripada. (Autor je pomoćnik direktora Instituta Hariman na Univerzitetu Kolumbija)
Gordon N. Bardoš
Tekst je preuzet sa portala TransConflict Serbia
objavljeno: 07.03.2011
