Izvor: Deutsche Welle, 14.Feb.2017, 10:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Srbiji je i umreti komplikovano
Film „Rekvijem za gospođu J.“ premijerno je prikazan na Berlinalu. To je pre svega lična drama jedne žene, ali i priča o propasti srednje klase u Srbiji, kaže za DW reditelj filma Bojan Vuletić.
Puška koja se pojavi u prvom činu, u trećem mora da opali, poznato je dramaturško pravilo Antona Pavloviča Čehova. „Rekvijem za gospođu J“, film koji je u Berlinu prikazan u sekciji Panorama, otvara scena u kojoj glavna junakinja na stolu pred sobom ima pištolj. Gledaocu >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << je ubrzo jasno da bi on do kraja filma morao i da opali. Jer gospođa Jelena čvrsto je odlučila da izvrši samoubistvo. Bivša radnica nekada gordog preduzeća „Napredak“, a odnedavno tehnološki višak, ne vidi više razlog da živi i namerava da se ubije tačno na godišnjicu smrti svoga muža. Ali zar želi da je njene ćerke pronađu u lokvi krvi, raznesene glave, zar želi da im tako nešto priušti, pita je dubiozan lik kod koga dođe da traži metak za svoj pištolj i naum. Ne, bolje da gospođa Jelena to uradi „fino i civilizovano“, s miksom tableta i alkohola. Ali tablete bi trebalo da joj prepiše lekar, a njoj zdravstvena knjižica nije overena. I tu počinje Jelenina kafkijanska odiseja na putu u smrt.
Poetika rasula
Je li Srbija zemlja u kojoj čovek ne može pristojno ni da se ubije, pitamo režisera filma Bojana Vuletića u Berlinalskoj palati na Potsdamskom trgu. On nam, smejući se, odgovara: „Naravno da nije. Možeš da se ubiješ vrlo lako u Srbiji, ali stvar je u tome da sam kroz tu alegoriju na simboličan način hteo da kažem: Eto, i to je čak nekada nemoguće, jer je apsurd toliko prisutan i može čak da komplikuje smrt, a ne samo život.“
Zemlja u kojoj Jelena živi u potpunom je rasulu – disfunkcionalna, korumpirana država s propalom privredom, u kojoj bez mita ne ide ništa. Koliko je to fikcija, a koliko stvarnost? „Tu stvarno nema fikcije, naprotiv, mi smo malo ulepšali celu stvar, napravili smo neku poetiku od tog rasula. To je život koji žive ljudi u Srbiji ili makar jedan veći deo stanovništva koji pripada srednjoj klasi.“ Jedan od najvećih problema Srbije je, kaže Bojan Vuletić u razgovoru za DW, propast srednje klase.
Bojan Vuletić: Treba pričati o onome što te tišti
„Srednja klasa uvek treba da predstavlja stub društva. Bez srednje klase nema kulture, nema pristojnosti i ako se samo svedemo na bahate bogate i bahate siromašne, neobrazovane, mi nemamo budućnosti. Stvari se u Srbiji menjaju, ali ako mene pitate – na lošije, zbog toga što postoji jedan deo stanovništva, u koji spada i generacija mojih roditelja, koji su posle svega što su preživeli, dočekali tu liberal-kapitalističku tranziciju koja im zaista ništa dobro nije donela. Oni su radili ceo život misleći da će svojoj deci obezbediti neku budućnost, a ispostavilo se da su sve to bila ćorava posla.“
Teška tema začinjena humorom
Bojan Vuletić potpisuje i scenario filma, ali prvobitna verzija je, tokom rada na filmu, doživela velike promene. „Scenario je napisan kao čista komedija. Ali dok smo prolazili proces priprema, i još tokom snimanja, stvar se uozbiljavala, tako da smo u jednom trenutku morali da se odlučimo da li ćemo da pravimo tešku dramu ili komediju. Pokušali smo, naravno, da ostanemo verni scenariju, da humor ostane, ali da bude u natruhama, kao što je u filmu, jer mislim da smešno bez tužnog ne ide i da tužno bez smešnog ne ide i da se teške teme ipak lakše progutaju začinjene duhovitošću. Na kraju krajeva, takav je i život.“
Depresija ipak dominira filmom. Depresija u društvu i u emocionalnom svetu glavne junakinje.
„Ja sam više hteo da predstavim jednu ličnu dramu, ali, eto, slučajno sam iz Srbije. Da sam iz Meksika, moguće je da bi ovaj film bio malo vedrijih boja, ali sam hteo da se bavim jednim stanjem beznađa koje je na žalost u Srbiji takvo da nudi obilje inspiracije“, priča nam Vuletić koji smatra da je depresija još uvek tabu o kojemu se u celom regionu malo govori.
Film „Rekvijem za gospođu J“ u ponedeljak (13. februar) ima premijeru na Berlinalu. Mirjana Karanović, koja tumači glavnu ulogu, za DW govori o opštem osećaju nemoći i svom ličnom svetu koji joj daje snage. (13.02.2017)
„To se još povezuje s tim da si lud, da nisi normalan, a paradoksalno u isto vreme postoji nametanje od strane medija, kulture, pa čak i vlasti, da moramo biti nasmejani, vedri, srećni i veliki optimisti. Mi smo društvo paradoksa i to nas dovodi u apsurdne situacije, ta kombinacija starog, patrijarhalnog, balkanskog razmišljanja da je depresivan jednako lud s jedne strane i liberal-kapitalističkog stila i sveta s druge. Mi danas imamo lajf koučeve – to je pre 20-30 godina bilo nezamislivo. To su bili psihijatri. To je za mene ironično, crnohumorno.“
Što te ne ubije, učini te jačim
Ali uprkos svom crnilu, Vuletićev film nije bez optimizma. „Što bi rekla Lejdi Gaga: What doesn´t kill you, make you stronger (smeh). Nema nam druge. Ako se predamo, ako prestanemo da se borimo, ako prestanemo da radimo i da izlazimo iz kuće, mi smo jednom nogom u grobu. To je osnovni životni nagon. To je za depresivne ljude jako ozbiljna i teška borba. Nama zdravima to zvuči dosta jednostavno i trivijalno, ali nije.“
Gde u zemlji u kojoj ništa ne funkcioniše tražiti i naći uporište? „Samo u drugim ljudima, među prijateljima, porodicom, decom. To je jedini način. Onda možemo da prebrodimo sve. Treba pričati o onome što te tišti.“
Pitamo Bojana Vuletića na kraju kako je biti filmadžija u Srbiji danas? „To je akciona komedija s elementima horora koja povremeno nije dobro izmontirana, ali kad se taj trejler na kraju upakuje, nekako i liči na nešto“, duhovito odgovara. Glavni problem je, kaže, kao i uvek, novac. Novac koga nema. Ali institucionalno su stvari u srpskom filmu u poslednjih par godina, smatra, krenule na bolje: „Filmski centar Srbije sa novom upravom sastavljenom od filmadžija, iz struke – razume; na vrlo dobar način sagledava celu stvar i pokušava da institucionalno pronađe rešenja za sve probleme da bi filmadžije mogle da se bave samo svojim poslom, bez dodatnih stresova.“
Najposećeniji filmski festival sveta Berlinale po 67. put je otvorio svoja vrata. Desetodnevnu smotru otvorila je filmovana biografija pionira evropskog džeza Žana Đanga Renara. Film „Đango“ kao scenarista, režiser i producent potpisuje Francuz Etjen Komar.
Ukupno 18 filmova je u takmičarskom programu, među njima tri „potpuno“ nemačka filma. Tu je recimo „Povratak u Montauk“ („Die Rückkehr nach Montauk“) autora Folkera Šlendorfa sa Ninom Hos u glavnoj ulozi. Osim toga, u konkurenciji je još šest nemački koprodukcija.
Nemački reditelj Andres Fajel profilisao se kao autor politički i društveno angažovanih dokumentarnih filmova. Njegov novi film „Bojs“ („Beuys“) govori o jednom od najpoznatijih svetskih umetnika 20. veka Jozefu Hajnrihu Bojsu. Dokumentarac će se u Berlinu nadmetati u konkurenciji igranih filmova.
Mnogi bi smeli da se opklade da će omiljeni film publike u takmičarskoj konkurenciji biti „Divlji miš“ („Wilde Maus“), crna komedija iz Austrije. Nju potpisuje glumac Jozef Hader kojem je ovo rediteljski debi. Prošle godine je Hader oduševio glavnom ulogom u filmu „Pre svitanja“ („Vor der Morgenröte“) o životu austrijskog pisca Štefana Cvajga u egzilu u Americi.
Mnogo pažnje izaziva i „T2 Trejnspoting“ („T2 Trainspotting“), nastavak legendarne priče režisera Denija Bojla iz 1996. godine. Bojl je čekao da glumci „ostare“ dovoljno, ali i priznao da su konačno ispeglane trzavice između njega i glavne zvezde Juana Mekgregora jer je Bojl za film „Plaža“ („The Beach“) angažovao Leonarda Dikaprija umesto Mekgregora. Film se u Berlinu prikazuje van konkurencije.
U trci za zlatnim i srebrnim medvedima su, osim igranih i dokumentarnih, i animirani filmovi. „Prijatan dan“ („Hao ji le“) je kineska priča o vreći sa milion juana i onima koji bi tu vreću da imaju – gangsterskim bosovima, plaćenim ubicama, običnim ljudima umornim od života. Animirani film potpisuje režiser Liju Đian.
U selekciji „Panorama“ se, kao i svake godine, prikazuju razna ostvarenja koja je teško zajedno opisati u jednoj ili dve rečenice. Tradicionalno je ovo program u kojem ima mesta za filmove koji tematizuju homoseksualnost. Tu će biti dokumentarac Johena Hika „Moj čudesni Zapadni Berlin“ („Mein wunderbares West-Berlin“) o gej-pokretu osamdesetih godina.
U „Panorami“ se prikazuje i srpski film „Rekvijem za gospođu J.“ reditelja Bojana Vuletića sa Mirjanom Karanović u glavnoj ulozi. „Jeleni je dosta života, (...) pištolj je već spreman. Ali pre toga mora da obavi još neke stvari“ – tako se na zvaničnoj stranici festivala najavljuje ova „kafkijanska bajka puna crnog humora“.
Neki filmovi se prikazuju van određenih sekcija. Tu će se naći film koji zgodno dolazi vek nakon Oktobarske revolucije: „Mladi Karl Marks“ („Der junge Karl Marx“), reditelja Raula Peka rođenog na Haitiju. U glavnim ulogama su Avgust Dil kao Marks (na slici desno) i Štefan Konarske kao Engels.
Ukrajinski reditelj Oleg Sencov rođen je na Krimu gde je uhapšen nakon što je Rusija anektirala to poluostrvo. Sencov je osuđen na 20 godina zatvora zbog navodnog planiranja terorističkih napada i prebačen je na izdržavanje kazne u Sibir. U Berlinu se prikazuje dokumentarac o, kako smatra autor, ovom političkom procesu: „Suđenje – država Rusija protiv Olega Sencova“ ruskog režisera Askolda Kurova.
Na Berlinalu čeka serija filmova pod nazivom „Kulinarski bioskop“. Dela se bave ishranom, ekologijom, poljoprivredom i kuvanjem. Američki prilog ovom zanimljivom programu je „Na viljušci“ („At the Fork“). Autor Džon Papola ne raskrinkava, kako bi se pomislilo, surovu industriju hrane već nailazi na obične američke farmere koji takođe imaju moralne dileme oko ubijanja životinja zbog prehrane.
Program „Klasici Berlinala“ okuplja remekdela filmske umetnosti koja su na neki način restaurirana. Tu spada i kultni film „Noć živih mrtvaca“ („Night of the Living Dead“) velikog maga Džordža Romera iz 1968. Film „oca zombija“ restauriran je u prethodne dve godine sa originalnih negativa i audio-snimaka u digitalnoj verziji visoke rezolucije.
Autor: Johen Kirten
