Izvor: Politika, 03.Jan.2015, 19:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Lisabon po venčanicu od plute
Nema kupca za vilu poslednjeg diktatora Salazara
Specijalno za „Politiku”
Lisabon – Portugal je donedavno pred ambisom bankrota, ali se, kako tvrde, izvukao. Da li je? To što je vlada u septembru podigla minimalac sa 485 na 505 evra, a nivo stope nezaposlenosti oborila sa 17,5 na 13,9 odsto i nije se, kažu, baš osetilo. Stavljena je na prodaju i trospratna kuća poslednjeg diktatora Salazara. Oko 1.410 kvadrata za 5,5 miliona evra. Kupac se još >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije pojavio.
Pare dobijene iz Brisela uglavnom su utrošene na infrastrukturu i bolje puteve. U to smo se uverili vozeći se od Sintre, duž obale Atlantika do letovališta Kaškaiš. Autoput bez neravnina, novi asfalt se cakli na suncu, uz ivicu – crveni biciklistička staza.
Pored našeg hotela u blizini Avenije slobode niko nekoliko dana nije ušao u najveću radnju u Lisabonu za prodaju prestižnog „Pininfarininog” lepotana – „lamborginija”. Prodavci su uzalud marno glancali crvenu karoseriju. Pitali smo ima li kupaca. Odgovor: dosad nije bilo nijednog! U bolja vremena, jedan kupac nedeljno.
Saznajemo da su Portugalci uspeli da sačuvaju i svoj izvozni adut – plutu – koja im donosi nemale prihode. EU im je, vele, htela da ukine monopol na ovaj tako neophodni sastojak, zapušače, „pampure” po naški, svake iole vredne boce vina. Usavršili su proces obrade specijalnog drveta toliko da čak proizvode kišobrane, čizme, tašne, novčanike, cipele, šešire, pa i – čudesne venčanice od plute. Drvo prepariraju tako da bude kao najfinija koža! Postavim glupo pitanje, probajući čizme od 110 evra, da li mogu da ih nosim po kiši. Pa pluta i jeste za vodu, kaže ljubazna prodavačica. Pluta sprečava da vino isteče iz boce, zar ne? Nisam li toliko boca otvorila u životu, a da mi to nije palo na pamet. Sve jednostavne stvari se ne primećuju. Odustadoh od čizmica, ne zbog cene, jer omiljenog nam cenkanja u Portugalu nema, već šta ću ja u čizmama od plute usred Beograda?! Ajde, papuče, ali čizme! Baš, baš ne ide.
I kad smo već kod krize i raznih bizarnih dovijanja raznih evropskih vlada, ova portugalska je pokušala da spase jednu veliku banku prodajom kolekcije od 85 slika Huana Miroa! Plate veće od 1.500 evra su smanjili uz obećanje da će neke u novoj godini vrati na stari iznos. Portugalski penzioneri nisu pod stresom, penzije nisu dirane. Svako se hvata za slamku koju ima.
A posle toga pala je odluka da se proda i nacionalna avio-kompanija TAP jer pravi velike gubitke. Piloti su štrajkovali u avgustu. Vlada uporno ne odustaje i traži kupca koji je spreman da izdvoji ne manje od milijardu evra i, naravno, da dalje nastavi da ulaže u ozdravljenje kompanije.
Kada smo krenuli iz Beograda, neki u grupi su već znali da je najavljen štrajk u TAP-u, i to baš za praznike, 27, 28, 29. i 30. Ali, Srbi ko Srbi, niko nije hteo da poveruje u ovo „Božić Batino iznenađenje”. Doduše, i ja sam pre nekoliko nedelja pročitala stidljivo plasiranu vest u medijima da je rukovodstvo kompanije odlučilo da tek uspostavljene letove na liniji Lisabon–Beograd i obrnuto, okonča sredinom januara zbog – nerentabilnosti. Naš avion je bio pun na beogradskom aerodromu, onda se napola ispraznio u Budimpešti, da bi tu drugu polovinu napunili putnici iz glavnog mađarskog grada. U Lisabon je ipak stigao pun avion.
I onda novi šok mog prvog boravka u prestonici Portugala. Noćna vožnja autobusom donosi iznenađenje. Prestonica bivše kolonijalne imperije gotovo u – polumraku. Nigde omamljujućeg bleštavila okićenog grada za praznike. Skromno osvetljen most „25 april”, replika Golden gejta iz San Franciska, nekadašnje čudo diktatora Salazara, a onda prozaično nazvan po datumu osvajanja slobode i demokratije.
Ali, bez daha ostavlja velelepna arhitektonska majstorija čuvenog Kalatrave i njegov projekat glavne železničke stanice. Uvek sam volela da uz istorijske objekte, palate, trgove, mostove vidim kreacije magova savremene arhitekture Frenka Gerija, Zahe Hadid i Kalatrave.
I tako, ne znam da li je prednost ili ne biti u Lisabonu za božićne praznike. Sve je zatvoreno, i radnje i restorani. Gužve i redova turista nema. Jedino saobraćaj radi, odlično organizovan. Sa kartom od 6,5 evra ceo dan se vozite busom, tramvajima „špancima”, ali i onim čuvenim, drvenim žutim, broj 28, žičarama i metroom. Taksi je skoro jeftiniji nego u Beogradu. Uz to su mnogo ljubazniji.
A cene u restoranima, gde se ponajviše naručuje porcija bakalara, koji spremaju na više od 200 načina, variraju. U središtu grada, u restoranu „Populi”, nije bilo mesta ni za lek. Kažu, kuhinja im je više nego popunjena, tek za jedan sat možda bude slobodno mesto, ali ima dva stola za piće. Odlučimo da uz piće, čašu odličnog portugalskog vina, sačekamo sto za ručak. Naručeni bakalar, specijalitet kuće, donet je na velikom tanjiru. Praznik za oči i miris. Dve velike, bele, meke šnicle bez kostiju koje se listaju kao lisnato testo na pireu od šargarepe, blitve i pasulja.
Najlepše od ove turističke, praznične avanture su celodnevni izlet u Sintru, gde je u maju boravila i naša guvernerka Jorgovanka Tabaković na nekakvom forumu, pa poseta dvorcu Peni i razgledanje prvog telefona u Portugalu, koji je poput omanje govornice okačene o zid. Bila je to prva telefonska veza između Lisabona i Madrida.
Iako se čini kratko, za četiri dana u Portugalu mnogo toga čovek vidi. I sazna: od krize se ne može pobeći.
Ipak, moglo je i bez tog stresa, poslednjeg dana. Tek što sam otvorila oči, portugalska televizija je dramatično javila da je počeo štrajk tri sindikata avio-kompanije TAP! Sa solidnim znanjem španskog jezika razumela sam da je stvar ozbiljna. Jer, slika je jača od reči. Na aerodromu, uplakane majke sa decom ne znaju šta će u kud će, drugi se spremaju da kampuju na aerodromu, biznismeni besni... Kažu, sindikati traže da vlada ne proda kompaniju. Iz sata u sat stizale su vesti o štrajku avio-kompanije. Hvatao me blagi užas, vizija kako i ja kampujem u nekakvom ćebetu na aerodromu... Zar i to da probam? I onda negde po podne, saopštenje da su uvažene žalbe na hiljade putnika i da će letovi biti selektivni.
Stižemo na prazan aerodrom, uglavnom poneki službenik na ponekom šalteru, naš let nije otkazan. Avion Lisabon–Beograd kreće u minut i stiže tačno u minut na beogradski aerodrom. Stjuardese TAP-a u crveno-zelenim uniformama poželele su nam uz osmeh „felis anjo” – srećnu Novu godinu. I mi njima, i da im se ispune želje, da ne prodaju to svoje što imaju.
Mirjana Radošević
objavljeno: 03.01.2015
